Jelena Stanojčić
Donedavno su u roditeljskoj kući mirisala jutra
Na tople uštipke i kajmak slasni
Budila me nježnost tvoga glasa, majko
I oči pune ljubavi, ko jutro rose.
Ponekad si tiho pokucala na vrata moje sobe
Bojažljivo, strepeći da me ne probudiš ako još spavam
Lagano bi ih otvorila,
A miris kave koju si nosila u šalici
Ušao bi prije tebe i poškakljao bi mi nosnice.
Nekad si, opet, samo tiho zazvala moje ime
Pa kad bi te pospanim glasom pozavala da uđeš
Sjela bi na rub moga kreveta
Zagrlila bih te jako,
Ti bi mene isto tako
A onda bi smo pričale i smijale se…
Sve dok ti veselo ne bi rekla da pečeš
Onu finu pogaču… i požurila u kuhinju
da je okreneš da ne zagori…
Donedavno su jutra mirisla na tebe, majko
Kad bi ti došla iz Zagreba.
A sad su jutra iščezla, nema ih!
Sve miriši samo na prazninu i nedostajanje
Jer tebe više nema, majko.
03/2017. Iz zbirke „Ples ljubavi“