Ivan Dobra Žirjanin
Kada san te srija u ono proliće,
niti u snu nisan ja moga sanjati
da nan ljubav neće bar jedno stoliće
u srcima našin živit i trajati.
U tomu se srce dalo privariti,
pa već blidu slike našega života;
virova san da ću s tobun ostariti,
al’ je ipak ovo o’ Boga grihota.
Već je dosta prošlo oka’ se mi znamo.
Zbog laži ti duša baš ne pati moja,
a ni srce ča je ostalo mi samo,
najviše me boli nezahvalnost tvoja.
Pa di ću sa’ dalje? Iskat ljubav novu?
A bisnu nevere! A vitar u provu!