Ivan Dobra Žirjanin
Pari mi se sve nikako
ka’ nikidan da je bilo,
a godišć je, ej, svakako,
puno, puno proletilo –
u naručaj ka’ me tepli
primi moja mati draga:
rodija se, tad su rekli,
prvi unuk Ivandraga.
Uvik bi se uz njeg’ mota;
oko stola se vrtija,
a dikor bi mu iz pota
crnog vina se napija.
A okolo tog bi stola
bila cila nas duzina –
kada bi se kacijola
našla kaše iz bruzina.
Bilo ča bi parićali,
koliko nas kod je bilo,
i ka’ smo se osićali
jedna duša, jedno tilo!
Po kućami znalo biti
prikomire toga svita,
užalo se govoriti:
kajno plive, kajno cvita.
A sa’ nima svita moga
oko stola i komina;
niki ne zna ni za Boga,
ni di mu je didovina.
Di je ono staro vrime?
Di si sada, pusti rode?
Je l’ ostalo baren sime
da mi pruži čašu vode?!