tekst i foto: Alfred Matijašević
Stigla i poodmakla jesen, prostre magleni plašt i razasu biserje našim krajobrazom, pa sve ne zna što se zbiva i što dalje…
Odavno odseliše pjevice, ostadoše vrapci i sjenice; naleti tu i tamo poneki crvendać i palčić, ali samo nakratko, jer ih vrebaju sokoli i ostali jastrebovi ptičari – ne baš ugodna tišina.
Stabla i grmlja odbacila požutjelo lišće, no nije sve zatomilo – evo, u Marijinome vrtu, jasmin potjerao mladice i izbacio prkosno jedan divan cvijetak, kojega kupa jutarnja rosa, i on se ne da.
Jesen je i nije sve “mrtvo”; uporno sunce razbija magleni plašt, zuje muhe i traže toplinu.
Studeni je već pri kraju, sv. Katarina već pokucala na vrata, snijega još nema; ipak stavih nešto hrane za preostale ptičice, kad tamo, ni leptiri još ne odoše u skloništa – admirali, šarenci, obični poštari, traže još negdje minerale i sokove uveloga i truloga voća – pa ponudih im prezrele smokve i oni prihvatiše; usput ugrabit će još i pokoju zraku sunca i svi ćemo spokojno čekati novi dan, dok visoko na nebu brbljavi ždralovi hite u svoja zimovališta…
…
..
..
…
