Sven Adam Ewin
Ode godina! Prolazi zadnje slovo.
Pristiže nova. Šutim… Jeza me hvata.
Stojim pod brezom. Pusto je Silvestrovo!
– Što ti je? – pita me breza, dok mrak se hvata.
Htjedoh joj reći, brezo, sav sam u brizi.
Zaustim. Stanem… Pa mi poteku suze!
– Ah, draga, ne znam u što sve ovo klizi?
(I breza plače… Vidi se ispod bluze.)
Ali me tješi. Kaže: – Bit će ko prije.
Malo je hladno. Hajde, obuci kaput.
Nije to ništa, a da već bilo nije.
Lasta mi javlja. Uskoro kreće na put!
Kad reče ono „lasta“… E, to me trže.
I srce moje odmah zakuca brže!