piše: Ognjenka Kalajdžić
foto: cvijet Sreberenica/ Facebook
Nebo vedro, plavost se razlila na sve strane. Vazduh čist, mi bi u Mostaru rekli, pun ozona. Kiša je vrelinu dobro sprala i nestala je kao da nikad nije ni padala. Vraćam se iz šume, gdje sam provela vrijeme u kratkoj šetnji s psom.
Primijetih ispod obližnje breze da se jedna ptica ne miče iako smo bili veoma blizu nje. Pas je počeo lajati, a ona ništa, ni makac. Dirnem je, osjetim joj toplinu, znači živa je jer smrt je hladna k´o led i kao da se malo stegla pri dodiru. Nešto je boli. Odem u kuću, ostavim psa i donesem joj malo vode.
Pila je halapljivo, baš je bila žedna. Kontam, biće joj bolje od vode i odem kući. Sutradan, namjerno odem da vidim je li na istom mjestu, kad tamo, ona nije ni makla. Donesem joj hranu i vodu. Neće sama da uzme hranu, ali iz moje ruke jede. Šta da radim bože dragi? Vidim na desnoj nozi veliku ranu, baš gadnu, rascvjetalu. Nazovem bolnicu za životinje i pitam mogu li je donijeti, međutim, oni ne primaju ptice. Kažu da je na njima trenutno neka zarazna bolest, da se ne šalim s pticama.
Šta ću majko moja? Niko čovjeku ne može donijeti neprijatnosti, mi bi rekli napraviti belaj, kao čovjek sam sebi. Što mi je ovo trebalo, ali eto mislila sam da je spasim. Slučajno sam bila odsutna sljedeći dan, ništa joj nisam nosila. Sutradan, pravi šok doživjeh, nađoh je u mom dvorištu, na terasi, pred vratima. Prosto ne mogu vjerovati svojim očima. Kako je znala gdje stanujem i kako je mogla doći do mojih vrata?
O ljudi moji, kako je vidjela da ja baš na tom mjestu ulazim i izlazim? Možda po njuhu ili nekim nama neznanim talasima, signalima. Mislila sam da samo pas ima dobar njuh. Toliko sam s tim bila fascinirana da sam zaboravila na upozorenje koje su mi dali u bolnici. Mazala sam joj ranu štapićima za uši namočenim u antibiotičku kremu. Možda to nisu bakterije, možda su gljivice, ko zna pomaže li joj, ali sam morala nešto raditi.
Hranila sam je nekoliko dana. Posula sam joj ranu dezinfekcionim sredstvom i žutim praškom, što smo tek rođenoj djeci na pupak sipali. Od toga joj je rana izgledala bolje. Stalno je negdje išla i kad bi se vraćala prilazila bi sve bliže mojim vratima. Rana je opet počela da raste, a ona je sve slabije jela. Jedan dan nije ništa htjela da jede, samo je moj prst kljucala, mi u Mostaru bi rekli “čukala”. Odmaknem se od nje, sakrijem ruku, a ona opet kidisala na moj prst, traži ga, kljuca, kljuca pa u mene pogleda i opet kljuca.
Sutradan nije došla. Nikad više nije došla. Bila sam tužna, znam da je uginula. Jako me potreslo. Ah, koliko ptica ugine, sreća pa ne znam, pomislih. Što sve ovo pišem? To je bilo prije nekoliko godina i zašto mi baš ovo sada pada na pamet?
Imam jednu staru kornjaču i ona u zadnje vrijeme neće da jede i kljuca moj prst. Tužna sam jako, ma dala bih ne znam šta da može ozdraviti, da ne ugine. I opet, kakve sve ovo ima veze i važnosti da bi se pisalo i spominjalo?
Ima, ima i te kako ima, tjera čovjeka da se pita, da razmišlja i tabiri kako čovjek može ubiti čovjeka? Kako tek ubiti 8372 čovjeka? Još se čovjek pita koji mentalni sklop može da ima osoba koja može reći da to nije strahota što krv ledi, da nije žločin nad zločinima?!
Počivali u miru.