Iz knjige ŠOKICA PRIPOVIDA
piše: Ruža Silađev
O Mijolju stupe se čuju po dvorova
A debeli prav se još gazi po putova
Oko Mijolja znadu bit prave vrućine. Još uveliko muve zagatu, a babino lito se vije uokolo. Od prija je Mijolje pripovička o’ salaša, biroša i odadžija Od minjanja biroša i odadžija od gazde do gazde. Po putova istom trefiš kolija sa sirotinjckim pokućstvom. Koja dunja na koli i nikoliko vankuša, krevet-dva i stoličice. Astal, stolci, sanduk, a možda i kaki šifoner.
Do drugoga velikoga rata srića je bila ako siroma najde misto na kakomu, a najviše švapckomu salašu da se pogodi bit biroš, jel odadžija. Zotu godinu mu je bijo ociguran kruv i krov vriž glave. Za se, za oca i mater, za ženu i dicu. Gazde su davale cili salaš, dosta zemlje, konje i kola, krave, živad…Noto je samo tribalo “ujtru uranit i uveče zakasnit“.
Još ako je biroš imo sina oženitoga mogo se onda pogodit na „dva cuka“. Koliko je on dobijo konja i zemlje na upravljanje i obradu, onda je i sin dobijo toliko. Tu se već moglo it unaprid. Jel je pedest o’sto, a digoda čak i sedamdest o’sto od zaraditoga na godinu dobijo biroš. Siroma koji je imo malu dicu oko sebe i ako je i sam bijo malo bolešljiv nije mogo bit biroš. Jel, je tribalo jako radit i zaradit. Taki je mogo bit samo odadžija. Stojo je na gazdinckomu salašu, obdržavo ga. Mazo, krečo, krovove i ogradu popravljo. Oko salaša je imo koji lančić da može malo imat žita i kukuruza. Da može izranit svoju obitelj i da eto ima di stojat. Iz „bit odadžija“ se nije moglo teč!
Čeljadi iz Sonte je bilo po salaša najviše oko Sent-Ivana, Sombora, pa sve do Doroslova i Stapara. Salaši su bili uvik kraj kake vode. Po’ Dunovom, oko kanala, Močila, Mostonge i kaki jama. Tu se dalo držat puno svakake živadi, svinja, ovaca, a i krava. Velika mličara je bila u Sent-Ivanu. Svi salašari su sa okolni salaša izajutra nosili mliko u mličaru.
Najviše su to radila dica, cure koje su išle u škulu.
-Mečhen milih mitkepraht jetes morgen.– kaže danas baka Eva.
Dovikivali se mličari i mličarice priko njiva, sa magaraca. Na magarca se obisijo samar i na njemu kante sa mlikom. A, iza samara se popelo još dvoj-troj dičice. E.., al potrefi se da se maga zaintači! Ukosiri se nevolja, upre nogama o zemlju, pa ni makac! Vada mu puno nosit! Ako maga neće it onda su bome morali puno put it i pišice do Sent-Ivana. Mliko pridadu Švabe u mličaru, magarca privežu za dudu, torbicu na rame i ajdec u škulu. Kod kakoga si gazde bijo biroš u taku si škulu išo. Ako si bijo kod Srbalja išo si u srpcku škulu. Ako si bijo kod Švabe išo si u švapcku, kod Mađara u mađarcku. Tako je bilo sve do posli Drugoga sveckoga rata.
– Ko ti kruva daje u taku škulu moraš it!-tako su kazivali stari.
Natrag iz škule ope ako je čulika tijo nosit škulare, dobro je bilo. Kadgoda samo oće ponet jednoga, jal dva. Ondak bude suza, jel stariji skoro uvik izboru misto, pa zaludu mlađe. Žalu se dica matere kvečeri.
– Baća mi ni tijo ponet…! Nena mi zaćušila!
Mater od silni žalbi ne zna po komu bi. Sasluša tužbe pa pita:
– Jel, kruv danas osto ucilo, jel ga nema više?
– Nema ga mamo!- uglas odvratu dica.
– Onda je sve dobro…
Otac i mater su bivali na njive po cili dan. Dica kad dojdu iz škule nema knjigu u šake, neg na posov! Niko ne pita imaš li štogod za učit, neg kako je mater jutros naredila.
– Kata će samnom it kopat. Marko sa ocim parat. Eva i Pava očistit štale. Marica guščiće i pačiće čuvat. Joza i Iva dignit vrške sa kanala i dok svinji pasu, u bagramiku skidat garvaniće.
Niko se ne buni. Jel, ko ne posluša starijega, jel ne stigne na večeru kad mater zove, ostaće brez večere.
Oko salaša, a isto tako i u selu, o Mijolju su bili veliki poslovi oko konoplje. Simenjača je uveliko bila isičena i stojala u kuba. Sa’ je tribalo tuč. U selu se to radilo na s’kaku. Ritko koja kuća da nije imala kubu konopcka simena isprid. Bilo je dobro platito. Iznese se nikoliko panjeva visoki oko šezdest centi, lati se jedna-dvi daske dugačke do 3-4 metera, jedan kraj se metne na panj, a drugi spušča na zemlju. Lati se grana konopcka simena i uzdra po te daske. Tako se sve sime omlati i posli pomete, prikupi, izvije na vitrenjače i proda. Cila kuća mora obijat sime .
– Ajte, dice, morate pomoć!- zovu mater i otac dicu.
– Ne mogu, ruke bolu o’toga!
– Ajte, ajte, vi male grančice, o’ taki neće ništa falit!
Po sokakeva i oko salaša stoju i stučkovi posičene i iskiselite konoplje. Svaki stučak se raširi ko koleba. Dica idu iz škule, pa se sakrivu i sigru u njima, jel je lipo ko u kućice. Kako se koji stučak osuši oma se tuče na stupu. Vrućina bude… radi se… Od ujtru do uveče čuju se stupe po dvorova, sokakeva i salaša. Ej, dok se ne dojde do povisma puno znoja triba. Istučena konoplja već ima svoje konce. Onda se još tuče na trlice. Ona je još dotira bolje i puno manje na njoje ostane puzdera. Potli toga se grebena na grebenu. Greben je bijo ko forme velika kefa sa puno redi eskeraca, a svaj od gvožđa. Na kraju se još češlja na gvozdenke. I ona je od gvožđa, al ima gušće eskerce. Tako dotirana konoplja se sveže u povisma, obisi na tavan, na živoke, suši i čeka prela.
O Mijolju se istom kaka nesrića strefi! Narani kaki mladi gazda svinje sa mladima kukuruzma. Svinji se opiju i ne bude jim dobro, pa se moru zaklat.
– Zoto se čeljade uči dok je živo, a ope umre lupavo!- kazivali su naši stari..
O Mijolju salašari koji su prominjili gazdu, žuru i krečat salaš. Da gazda vidi da su radi držat sve ko svoje. To su i poslidnja krečanja svud. U selu se još kreča po sokakeva a i Kalvarija i kapelice Križnoga puta se još zadnji put u godine okreču.
Mijolje je dan sveti anđela, Gabrijela, Mihaela i Rafaela. Njeva imena se u Sonte nisu davala sve do šezdeseti godina prošloga vika, jedino je bijo poznat otprija dida-Rafajlo Kokicin, što je iz Slovenije došo za vrime Drugoga rata. Od grdni imena u Sonte je poznata familija Gabrini.
