piše: Ruža Zubac-Ištuk
O, džeram[2] ga ubijo i život kako brzo prođe. Kad se vrnem unatrag, čini mi se da je to sve k᾽o jučer bilo, a eto, ne lezi, vraže, ono protutnjalo puni᾽ osamdeset. Pomalo mi je, bolan, žao oni᾽ dana, jerbo je naša kuća bila poznata po imetku, a ja mlad, zdrav, k᾽o ti sad. Koliko ono tebi bi? Imaš li petn᾽est? A…? Imaš.
E, di su ona vrimena kad je ćaća slao iz Amerike, a did kupov᾽o zemlju ispod cine od ljudi kojima je to bijo poslidnji zalogaj spasa da ne umru od gladi.
A šta me, bolan, pitaš o tom᾽! Ono su ti bila prava vrimena. Nemoj se, mali, smijat᾽, bolan materi svojoj ne bijo. Kad ti ja kažem, k᾽o da si pročit᾽o iz jevanđelja. Sve je, bolan, istina. Znalo se onda, druškane moj, da je gazda gazda, fukara fukara, ne k᾽o danas – svi bi bili gospoda i jili bila kruva brez motike.
Sićam se dobro da u našoj kući nikad nije falilo soli i petrulje, kisela kupusa i pure, ljute mlaćanice i škrama masla. Rasola smo i komšijama davali da prismoče uz botu pure. A jilo se onda, moj brate, nikako slatko, ne mogu ti to opisat᾽. Da si i vuka prid mlađariju bacijo, rastrgali bi ga začas.
Sićam se, k᾽o da je bilo jučer, skine mater bakru s komaštra, zapreće ognjišće, a onda nama metne pun čanjak pure i mlika na siniju, nikad nam je znala i počinit᾽ s maslom, a mi dica poklicamo oko sinije kono snoplje oko stožine i nisi mog᾽o ni Očinaš izmolit᾽ već bi drvene kašike strugale po praznom čanjku. A gledam danas tu dicu, ᾽oću reć᾽ tu moju unučad, a sad i praunučad. Imam ti ja, bolan, ni više ni manje, već deset praunučadi. Kljukaju u nji᾽ matere sve lipote ovoga svita, k᾽o ono Slavonci guske, a oni još više izbina traže. Misle ta današnja dičurlija da pare Rika nosi pa samo zgrabi i troši, jal da ji tice seru. Ni jedno ni drugo, brate moj, već prokletinja, bolan ne bijo, došla na ovaj svit.
A moja pokojna mater, ne da se falim što je moja, bila je pametna žena, ᾽oću reć᾽, ma, šta pametna, pametnija sto puta od ovi᾽ danas s vakultetom. Da je ona imala samo dva razreda škole, di bi joj misto bilo. Ijako je bila nepismena, znala se ona još onda (pa ja sam ᾽iljadu deve᾽sto peto, a Marta, starija mi sestra, prvo), eto vidiš još kad, da dicu ne valja razmazit᾽ i mitit᾽. Ona bi nam, pokoj joj duši, bacila jilo na siniju pa za svojim poslom. Ko je brže znao gutat᾽, taj se brže i našop᾽o. Tako bi tribalo postupat᾽ s dičurlijom, nalet i᾽ netijo, i danas.
Veliš da sam i ja im᾽o bolje za pojist᾽ i obuć᾽ od druge dice u selu. E, jesam, im᾽o sam, kako kada. Nije ti, bolan, ni naša kuća bogzna šta imala, ali drugi su uokrug šest sela ispod Dinare i Kamešnice imali manje od nas, a to ti je onda bila velika stvar za mlada momka. Mog᾽o sam pokucat᾽ na prozor svakoj curi bez stra᾽ da mi neće otvorit᾽. Nije da se falim, bijo sam ti ja za svog tabijana kršan, naočit, viđen momak, brate, na miru. Mog᾽o sam zajašit᾽ vranca kad sam got tijo o čemu su moji parnici mogli samo sanjat᾽, a nediljom u kolo obuć᾽ nove čakšire, košulju i džemadan; privezat᾽ oputu na opancima ištom s kalufa skinutim. To nije bilo malo, za ono doba, jarane moj. A danas, ta mlađarija, novo baca, novo kupuje, dok se zaplisni – baci, pa ᾽ajde po drugo. U ganjku, moj brate, nabacali oni᾽ opanaka, ᾽oću reć᾽ patiketina, vrag im ime nadio, cipaletina, čizmetina; vratove preko nji᾽ lome, a ruka bi im, ne daj Bože, otpala da za sobom slože kad ᾽ite s nogu. Mali, nije to samo u tebekarce, to ti je, bolan, u svačijoj kući di sam got zalazijo. Matere se satrše sklanjajuć᾽ za njima, ali ᾽ko će nakupit᾽ koliko mlađarija more nabacat᾽.
A…? Šta to kažeš? Ne čujem ti, bolan, dobro. Znaš kako me onomade isprebija milicija pendrečinom, čini mi se da mi tada odnese još pola sluva.
Još pitaš: „ Zašto me pretukoše panduri?“ I ja se pitam. Mor᾽o sam se borit᾽ za život, a šta u tome ima nevaljalo. Nisam ti ni ja više iz one kuće prid koju se istovaraju balvani, a dva dobra konja jedva i᾽ vuku, ne tegle više nadničari s vršaja pune arare zimice i raži, ječma i šenice u naše ambare. Radijo sam i ja s njima, nije da nisam, ali sad su druga vrimena došla. Ovi, bolan, danas grabe, bogate se, a ni repom da vrnu; love u mutnom, šta li.
Pravo ću ti reć᾽, koda se ispovidam, da me često mine želja za bukom volova i blejanjem stada ovaca prid mrak nad našim selom. Da mi je još jednom u ćurlik zasvirat᾽ onomade gore kod naše košare ispod vr᾽a planine Dinare dok koze brste pup, ne bi mi bilo žao umrit.
Kakva murija?! Šta ti je sat to? A… tako znači… znam, znam, nisu ni žandari bili bolji. I gori su bili, moj brate. Nedo ti Bog s njima imat᾽ posla. A eto, štaš, ja sam ti im᾽o. I jedni i drugi u ime zakona pa udri ti po grbači. Ne pitaju oni, džeram i᾽ ubijo, boli li tebekarce ili ne boli. Im᾽o sam ti ja, brate moj, velikog posla sa žandarima, velikog. Onomade kad se zagleda᾽ u moju pokojnu Kaju. ᾽Oću je zaprosit᾽ ja, a ᾽oće i jedan žandar. Pokoj joj duši, bila je ona naočita i pametna cura, crna joj zemlja ne bila teška. Umr᾽ mi u porodu i ona i dite. Ode mi Kaja, laka joj zemlja bila, u najlipšem cvitu mladosti. E, drago moje dite, još si ti mlad i zelen, ne znaš ti još, fala Bogu, šta je žalost. Mlad si ti, moj sinko, da bi svoje drage gubijo. Velim ti, smrt moje Kaje velika je žalost za mene bila.
Onda sam oženijo, nekako oko nove godine, Jelu, ovu sad moju ženetinu. Ona mi, bolan, prosu, šta živi᾽ šta mrtvi᾽, četrn᾽est komada dice.
Imaš ti, mali, pravo, pokoj mrtvima, a valja se borit᾽ za žive. Zamal᾽ ne zaboravi᾽ di sam ono stao. A…ha… sitio sam se. Zabegenis᾽o ti ja, bolan ne bio, moju pokojnu Kaju, a i jedan, već ti prije pripomenu᾽, žandar. Ni njemu, brate, ne bude mrska. Velidu, ja brate ne znam, da je žandar bijo rodom odma᾽ tu s onu stranu Dinare, iz okolice Sinja, Dalmatinac Duje.
Zapivam ja kroz selo onako po naški, bosanski, zaćakula on po dalmatinski. Bacam ja kamenčiće u Kajin prozor, baca on; nađem ja pod strijama listve, dovučem i᾽ pa ispravim uz kuću do curina prozora, dovuče on. A Kaja onda ne otvori ni jednom. Lako bi᾽ ja za žandara da i Kajin ćaća nije bacijo oko na njega. A ćaća se u ono vrime, bome, mor᾽o slušat᾽. Njegova bisida bila je zadnja pa makar i ne valjala, a ne k᾽o danas. Te mlade cure i neviste slabo, brate, šta je da je, znaju poštenje ponit᾽ starijima.
Veli ti Kajin ćaća: „U Duje je državna služba, bićeš gospoja, nećeš kopat᾽ i rmbat᾽“, a to onda nije bila mala stvar za seljačku curu. „E, ne mere to tako“, velim ja sam sebi, „ovde će glava past᾽ ako se ᾽vako nastavi. A kad već mora past᾽, neka pane žandara Duje, a ne Markova, to jes᾽ moja.
Sićam se dobro, k᾽o da je danas bilo, subota večer, pomrčina, kišica polako rominja, rana jesen rupila na vrata. Popeo se žandar Duje na listve pa kucuka, kucuka o džamove Kajina pendžera: “Kaja, Kajice, dušo i srce, otvori samo dvi biside da ti kažem, pa odma᾽ grem spat᾽.“ A Kaja, nebila joj crna zemlja teška, šuti, ne da bila glasa. Prikradem se ja iz pomrčine, iza onog zidića, ma znaš kojeg, onog kod Bepine kuće, eto, baš lani ga razida Bepa i sin mu Pere za temelje kolarnici, i šta sam bolje mog᾽o gurnem Kaurina Duju i listve uđuture. Grunu žandar, moj brate, onako nabijen na zemlju, a ja polako ispravim listve pa uz nji᾽ polako u Kajinu sobu. Sutradan me svezana provedoše kroz selo do žandarmerije, prebrojiše mi rebra i zatvoriše. Bome bi᾽ ja odlež᾽o za ugruvanog žandara i njegovu prebijenu ruku da mi did ne napuni desetak arara suvi᾽ kukuruza u klipu i po noći doturi šefu žandarmerije. Sigurno mu uz to još štogod tutnu u džep, pokoj mu duši, o tome mi ništa ne reče.
– Veliš, oženi je ja. Ma, jašta već oženi, ᾽ko bi drugi već ja! A kad sam se ja ženijo, to da ti je bilo gledat᾽: jilo se i pilo, moj brate, nedilju dana, pivalo i pucalo da se čulo tamokarce i s onu stranu Dinare. Stari ljudi iz Gljeva, ako još koji ima živ, ne znam, pamte da su osluškivali i među sobom pitali odaklen ono nezapamćena tutnjava dolazi, a jope, ćutili su oni da sam to ja gužvu napravijo. Još da mi je ćaća bio kod kuće, kao što nije, pa da po američki šegu povede, di bi nam ravna bilo. Nigdi, velim ti, nigdi. A moja mater, i njoj pokoj duši, oko stote je doživila, a nikako unazad pešest godina prid smrt, konda se malo gubila u pameti, nije žalila te tuđe parusine. Znao sam da joj taj američki dinar, ma imaš pravo, vrag bi ga pogodio reć᾽, taj dolar i ne znači ništa bez ljubavi moga ćaće. Pa jope᾽, ako ćemo pravo reć᾽, šta bi da nije bilo ni njega. Cilu mladost i starost moja je mater čekala mog ćaću na kućnom pragu. Do smrti je čuvala obraz i poštenje. A bolje ti je, moj sinko, imat᾽ prst obraza nego cilu guzicu.
Velim ti, čekala je ona, moja mater, ćaću i molila se za njega, ali ništa nije izmolila, postila je po cilu korizmu i sve petke u godini, ali ništa nije ispostila, ćaća, pokoj mu vični, nikad se nije vrnijo nazad, kući. I kosti ostavi u tuđoj zemlji. More bit᾽ da bi on i doš᾽o da ne ode na tuđi pašoš, Bog zna.
Kad bi᾽ samo znao di su mu kosti ostale, lakše bi mi bilo. Jest, brate, niko je mor᾽o svega ovog bit᾽ žrtva, drukčije nije moglo bit᾽, pa fala Bogu.
Ma, šta me, bolan, pitaš zašto me isprebija milicija kad znaš da ću ti i o tome pripovidat᾽. Veli ti moja baba (a ne da ti se ona, moj sinko, još da je baba, metne đulaš šudar na pola glave pa se poardumi ko je ko ona, a praunučad je za travešu potežu): „Stari, zima samo šta nije na᾽rupila. Ne uzdaj se, bolan ne bio, u dicu“, a daju i oni, neću dušu grišit᾽ i imbeno govorit᾽, kako kad mogu, ali ja od nji᾽ ne gledam, „sami ćemo pripravit᾽ ćumura. Vidiš da svi kopaju u svojim njivama, zašto i mi ne bi᾽ u svojoj Maganjuši probali. Žito malo raskosimo i milicija nas neće vidit᾽ ako nas dušmani ne izdaju.“
I ja ti se tako, zbilja, jedne godine namiri garbuna za tri godine unaprid. Lani, i sam znaš, počeše kopat᾽ taj kanal kroz to naše Livanjsko polje i ukaza se ćumur. Navalila raja po noći k᾽o po danu, krade, tovari, goni k᾽o svoje, moj brate, i je svoje jer nam oduzeše livade i njive bur zašto, jedan metar kvadratni najbolje oranice – jedno jaje. Jalova zemlja rekoše nam one glavonje iz općine, a kad je jalova, što je ne ostavite nama, velim ja njima, ali s rogatim se nije bost᾽. Reko᾽, navalila svitina bar da štogot iskoristi to svoje sirotinje dok je zavidila, a kad pustu vodurimu u kanal, gotovo je za vike vikova, i tavane puni garbunom. „Zašto ne bi᾽ i ja“, velim ja mojoj staroj, a ona će na to: „᾽Ajde, zuvar je štogot.“
Utakam ja dorata u gumenjak pa polako ᾽ajd᾽ niz polje. Namirim se odma᾽ iz prve na dobar ćumur, a kako i ne bi᾽, ogolili, bolan šta da ti kažem, pola polja, lažno je reć᾽, zemlja na jednu, ćumur na drugu stranu. Raubine drndaju, bageri isto, dorat pomalo poigrava, tamo ko đoja, plaši se, a ja tovarim. Nisam ubacijo, lažno je reć᾽, desetak oveći᾽ grumenčića u oklop, kad li ono… milicija…
Milicija, moj brate! Onaj s brkovima, Bog mu raj zaključ᾽o prid nosom, i Milorad, nalet ga ne tio već ost᾽o za pokoru na ovom svitu da se drugi sviste. Ljuti k᾽o pasi. Laju, ništa narodu ne ostavljaju na materi od glave do pete, spominju mrtve i žive. Nije im dosta što im pendrečine vise niz noge, već ji rastegli, guraju jadnu raju, a narod šejtan, pod bager leti, ne gleda ᾽oće li glavu izgubit᾽ ili neće. A ove mlade ženetine, mali, bome, i tvoja mater, poardumile se pa ne ᾽aju za miliciju. Krpe i one njima jezičinom, brane se. Kad mogu one u suknji i pregači, mogu i ja u pantalama, mislim ja. Milicija naređuje, galami, nitko ni vrde. Kad se brkonja naljuti, mater mu pogansku j…., uh, uh! pa rastegnu palicu, te udri, Bog te vidijo, nema više ov᾽da ᾽oću, ov᾽da neću. Za njim nemilice počeše tuć᾽ i drugi. Zajaukaše žene i razbižaše se kud koja, neka u kukuruze, neka u žito, druge Bog te pito kuda, a ja osta᾽ uz dorata i gumenjak. Priđe mi Milorad i opali krvnički, Bog mu sudio, ne znam ni koliko puta, dok me ne obori na zemlju, ne prođe me se. Da mi je onda bila sada ova pamet, ᾽ajde se onda siti, odma᾽ bi᾽ leg᾽o, morebit᾽ da bi me manje tuk᾽o. Bome, brkonja Bebu u žitu dobro nagruva, tvoja je mater na vrime pobigla.
„Šta rekoše sinovi na to?“ pitaš. Ništa. Svaki se zabavlja na ono malo posla oko ženine guzice, a najveća im briga u kojoj krčmi večeras dvori nova krčmarica i ᾽oće li je malo dovatit᾽ za butinu. A…ha…ha…. Rećeš ti, mali, star pa lud, a boge mi nije tako, još si ti mlad, vićeš, vićeš, još za koju godinu kako Musa jarca dere. Sitit ćeš se ti mene, stare budale. Znaš kakvo je danas vrime, što manje radit᾽, što bolje jist᾽, a takvu ti politiku vode i moji sinovi kad imaju priliku. Aferim im. Vaša su sad vrimena došla. Današnjoj omladini sikira je upala u med, nema šta!
Ma, jopet, nije to prava istina. Dovatili bi nji᾽ moji sinovi, ako ne bi mogli po danu, onda po noći. Velim ja njima: „Dico moja, mirujte. Oni su u partiji, zakon je na njijovoj strani, a s vragom su i poslani da rade to šta rade našem narodu. Mi smo za nji᾽ izdajnici ove države dok i jedan ᾽oda po zemlji. Čuvajte glave i molite Boga da ne dođete u njijove ruke u zatvoru. Ni jedan se otamo nije vratijo zdrav, i kad se vratijo, nije dugo poživijo. Svaki od vas dvojice ima pašoš, a znate da ste ji na jedvite jade dobili. Mante se šugava posla i osvete, bište u Nemačku, ćaća se zna brinit᾽ za se i babu. Eto, tako se to razmitilo.
Bome se ja rasprič᾽o. Eno, osin već kren᾽o niz planinu. Pogledajder, ti bilje vidiš, mlad si, jelde da će sad sić᾽ između Malog i Velikog Trišnjovca. Moram ić᾽ kući, baba će me psovat᾽. Ma, ne bojim se ja babe, to ja samo ᾽nako kažem. Krsta mi, bolan, nekako počeše ᾽ladit᾽, ma, jašta će, k᾽o starom čeljadetu. Odo᾽ ja, ᾽ajd᾽ u zdravlje, da si mi i ti živ i zdrav.
Slušajder, Ivane, nemojder zaboravit᾽ kad iz Pilina groblja zabreca, doć᾽ mi na sa᾽ranu. ᾽Oćeš li? Ma, jašta ćeš…
[1] džerah (tur.) – onaj koji liječi rane, vidar, ranar, ranarnik, kirurg
[2] džeram – iskrivljena turska riječ – džerah