Dražen Radman
Znam, ti misliš da sad je svemu kraj,
da više ništa, ne, nema smisla…
Da nestao je tvoga sunca sjaj
i da zrak ti više nećeš disat…
Znam, ti misliš da sad je svemu kraj,
da nikoga nije briga za te…
Da ostavit te nikad neće strah
i da nema niti zrna nade…
Ne, tek tamo iza nema mira,
ako ruku digneš svoju na se…
Ako skočiš s velikih visina
i zle poslušaš u sebi glase…
Laž je da je iza trajni smiraj
laž je da će tamo biti lakše…
Život tvoj još ima nade, smisla –
makar, znam, bol ta u tebi raste…
Znam da grop te hoće stegnut jako,
jer se ćutiš prazno, jadno, tupo…
Misliš: ‘Više dosta je ovako!’
Da red je stig’o za tvoj suton…
Ne, tek tamo iza nema mira,
ako ruku digneš svoju na se…
Ako skočiš s velikih visina
i zle poslušaš u sebi glase…
Laž je da je iza trajni smiraj,
laž je da će tamo biti lakše…
Život tvoj još ima nade, smisla –
makar, znam, bol ta u tebi raste…
Ne daj da laž te u ponor gura
tam’ gdje muke nikom se ne ‘krate…
Znaj da još postoji novo sutra –
ljubav Božja tu još čeka na te…