ISELJENIČKE PRIČE
piše: Emil Cipar
-Ma nisu loše te tvoje priče! Čitam ti ja to redovno. Ali nekako …kao da mi uvjek tu nešto fali …nema onog pravog života …razumiješ?!
Ovim riječima obraća mi se, nakon pozdrava i kraćeg uvoda, Joško …povratnik iz Australije poznanik od ranog djetinjstva.
-Kako misliš …pravog života Joško?
-Ma nekako mi je to sve onako …za novine …nekako preuređeno. Nekako tu fali ono nerečeno …ono što ljudi nose u sebi.
-E moj Joško! Kako ću pisati o onome što ljudi nose u sebi, što ne žele pokazati. Pa ni ti mi nisi htio ispričati svoju priču. Rekao si …neka …pusti …nezgodno je …ima još živih aktera.
-Ma dobro …moja priča je stvarno nezgodna …znaš to sa ženom …ne bih htio da ona …ili djeca …ma znaš…
-Znam Joško, ali svi imaju tako nešto, što ne žele obznaniti. Moram to poštivati.
-Ma daj sad! Nisam te zato zvao. Htio sam te pitati kad ideš kod punca u Slunj. Otiš’o bih ja kod Grge u onaj …ma kako se to kaže?!
-Misliš u Gvozd?!
-Ma je Gvozd …da! Ja navik’o na Vrgin Most, a sad mu promjenilo ime. Ma nezgodno to autobusom, a ponijeo bi’ mu i ovaj televizor, nek’ ima neku zabavu sad kad mu je žena umrla. Čuo si da je Stojka umrla!
Nisam čuo, niti sam poznavao Stojku i Grgu od prije. Jednom sam bio s Joškom kod njih, ali to je bilo vrlo kratko.
Kažem Jošku da nemam nakanu uskoro u Slunj, ali odvest ću ga do Grge …nije problem.
-E super, a ja ću ti zauzvrat ispričati svoju priču. Može u dva dijela …jedan dio na putu tamo, a drugi u povratku. Važi?
Dogovorismo se. Nisam baš bio raspoložen za Joškovu priču, jer ih već suviše znam, a moram šutjeti o njima pošto sam to obećao ljudima koji su mi je ispričali. A nositi sobom tuđe tajne nije jednostavno.
Krenusmo rano ujutro toga ljetnjega jutra. Već iza naplatnih kućica Joško počinje svoju priču i nekako mi često napominje …to je prvi dio …drugi u povratku!
-Kad sam došao kući iz zatvora …nemaš kuda …posla nema …zanata nemam …ljudi me gledaju poprijeko …kažem staroj: Mama ja idem sada u Australiju …nema druge!
Ona me samo pogleda i reče …dobro sine!
Ne znam možeš li ti to razumjeti. Osam godina prije toga sam ubio oca zbog toga, a sada majka jednostavno kaže …dobro sine!
Po povratku iz vojske …htio sam pobjeći u Australiju. To je bila velika moda onda. Rekao sam to roditeljima …otac pristao …nema druge, ali mati nije htjela čuti. Svađali su se danima oko toga. Znam da ni ocu nije bilo drago, ali znao je da nemam drugoga izbora. Zbog toga su se i potukli. Jednom ja došao kući, a otac drži u ruci nož i juri za majkom po dvorištvu. Zgrabim sjekiru i htjedoh mu njom izbiti nož iz ruku, ali pogodim ga u glavu i on padne mrtav.
O zatvoru ti nemoram pričati, ali umjesto deset …pustiše me nakon šest godina.
U Australiji sam radio u rudniku. Oženio se kasno …imao sam već 35 godina. Žena mi je Ukrajinka iz Bosne …isto od Prnjavora kao i mi. Oni bili tek došli u Australiju.
Živjelo se tako …rodila se djeca …pravila kuća …ja doveo staru u Australiju …ona pomagala dok je mogla.
Jednoga dana žena mi reče da ne može više živjeti sa mnom, jer me ne želi varati, a srce ju vuče njenoj staroj i jedinoj ljubavi. Njemu je umrla žena i oni žele živjeti zajedno.
Rekao sam samo …dobro! Kad je tako …onda ništa …ne može se na silu. Kćeri mi se poudale …ostali stara i ja sami. Dvije godine nakon majčine smrti …dođem u Hrvatsku. Nemoj to pobrkati sa …vratim se. Ja sam ovdje samo stand bay, samo u prolasku. Dobro …kuću sam malo sredio, nisam bio više u Australiji, ali mogu sutra. Ako mi pukne u glavu …odoh sutra nazad.
A za Grgu pitaš! On ti je isto od nas iz Prnjavora. Kao dijete došao je tamo iz Hercegovine s majkom. Bio je kopile, pa ga niko nije volio. Osto jadan siromak …radio kojekuda sezonski …najviše po šumama. Moji ga poznavali dobro …znao je kod mojega djeda raditi u nadnicama.
U ratu pobjego sa drugima iz sela i sad ga eto tu u Gvozdu jadnika. Opet sam …nije se nikad ni ženio jadnik. Sa Stojkom je živio odkad je na Kordunu. A eto tako …našlo se dvoje siročadi u tuđem svijetu. Razumijem ja to. Al’ Stojka jadna umrla nedavno, pa sad nema nikoga svoga.
Ja ga ponekad obiđem …al’ i ja sam bio zadnji puta …a eto …kad je Stojka umrla proljetos. Od onda nisam bio više.
Negdje kod Gline …prekinu Joško svoju priču i naglasi:
-To bi bio taj prvi dio …drugi u povratku …po dogovoru.
Kimnem glavom. Nije mi bilo jasno da priča ima dva dijela, jer mi je Joško sve najvažnije ispričao već.
Grgu zatekosmo u dvorištu. Kada je prepoznao Joška priđe mu nesigurnim korakom i zagrli ga govoreći pritom …moj Joško …došo ti mene obać …a Joško dragi moj …nisi ti Grge zaboravio.
Dok Joško priprema ručak od namirnica koje je ponijeo sobom …razgovaram s Grgom.
-A poznav’o sam ja tvog djeda Jozu …ljudina je to bio. A znao sam i sa tvojim ćaćom nekad radit …a ja! Šta ćeš …davno bilo!
-Ma znaš i ovo ovdje …ma to ti je …ma ništa moj Emile. Istjeralo me pod stare dane iz ono moje malo kuće pod Ljubićem. Ova kuća pripadala nekoj babi …ma isto sirotinja. Ja se tu smjestio …pa sad ne znam što će bit’. Niko se još tu ne vraća …došli neki …obnovili kuće …neki prodali našima, al’ niko se od njih još vratio nije. Kažu mi da je ona baba umrla i sad ja i da oću …nemam to oko kuće s kim srediti.
A ja …eto tako …imam dvije koze …nešto kokoša i ovo pura. A nemam nikakvih primanja …ganjo nešto penzije, al’ nema od toga još ništa. Da mi nije Joška…
E nema takoga k’o što je Joško! Za sve se on pobrine …sve mi dovuku …i drva i kruh. Ma uvjek pitaju …Grgo treba l’ štogod? Ne znam kako to Joško s njima sredi. Ja ga pitam, a on samo kaže …šuti Grgo …ništa ne pitaj! Ako ti štogod zatreba …samo reci Anđelkovoj ženi, a ona će meni javiti.
U okolici Gvozda živi i sada i neka moja daljnja rodbina, koji su se tu u ratu naselili, pa valja i njih obići. Ostavljam Joška i Grgu same. Povratak sutradan poslije podne.
Drugi dan pozdravljamo se sa Grgom. Njemu suze u umornim starim očima. Ni mi ne možemo sakrit svoje.
-Najgore mi što vam nemam šta dati! Nikad prije iz moje kuće nije niko izaš’o prazni’ ruku …a vidi sad! Al’ jebiga …nije ovo ni moja kuća!
O tome razmišljam dok vozimo uskim putem prema Glini. Ne znam o čemu razmišlja Joško …ali šutimo.
Točno na mostu u Glini trgnu me Joško iz razmišljanja.
-E sad slijedi drugi dio. Razmišljam kako bih počeo, ali ne znam da me ubiješ. Znaš kako sam ti rek’o da u tvojim pričama nema onoga pravog života …onog što nosimo u sebi.
-Nisam zaboravio Joško …znam to jako dobro! Ali rekoh ti već …ljudi nerado pričaju o tome.
-Grgo je moj otac!
Ote mi se skoro upravljačiz ruku. Zaustavim auto na sred ceste i pogledam Joška. Očekivao sam drugi dio …nagađao sve moguće, ali takvo što mi nikada ne bi palo na pamet.
-Rekla mi stara prije smrti. Znaš …nije dugo bolovala, ali ležala je nekoliko dana. Jednom tako …donesem joj čaj uvečer, a ona kaže …sjedi Joško! …moram ti nešto važno reći.
A ta priča ti moj život postavila na glavu. Uglavnom …ona i Grgo su se voljeli, ali njeni roditelji joj nisu dali da se uda za njega. Izabrali joj moga ćaću, koji je bio bolja prilika. On je mislio da sam ja njegov …tako se i ponaš’o prema meni. Rekla mu je tek kratko prije njegove smrti.
-Misliš ono…!
-E da! Baš ono kad sam ga ja ubio. Kratko prije je dozn’o da nije moj otac. Zato je bio onako ljut i izbezumljen jadnik. Ja ga takvog’ nikada dotada nisam vidio. Ona mu rekla u svađi …ne možeš ti odlučivati o Jošku …nije on tvoj sin!
Nije priča za vožnju. U Petrinji stanem kod jedne gostionice. Joško me bespomoćno gleda i slijedi me bez riječi.
U gostionici prazno …nema gostiju.
-Pa čekaj Joško! Ti si cijelo vrijeme mislio da si ubio rođenog oca, a on to nije bio!?
-Ma jebeš to! Mislio sam …ali ne bi ništa mijenjalo na stvari i da sam znao. Ubio sam čovjeka …razumiješ li ti mene!? Treba živjeti s tim.
-Zna li Grgo da si mu ti sin?
-Ne zna! Ne zna jadan! Ne mogu mu to reći! Ne mogu nikom reći …razumiješ li me!
-Pa meni si rekao upravo!
-E jesam! Znaš to ti je moja životna okupacija. Te tajne …to neizrečeno. Uvjek neki obzir prema nekome. Neki lažni moral. Vidiš …da se moja stara tada udala za Grgu …mnoge bi kasnije tragedije bile spriječene. Ali jebiga …nije bio dobra prilika …kopile. Znaš šta …sad mi je puno lakše. Pao mi kamen sa srca kako ti ovo ispričah.
-Ma znam Joško …u redu je to! Ali sada je meni nezgodno. Sad moram ja to nositi sobom. A imam još takvih priča, pa stalno moram misliti na to.
-Nemoj se ljutiti dragi moj! Ja ti rekoh da ću ti ispričati svoju priču. Bilo je to više zbog mene nego zbog tebe. Sve ovo je bilo planirano. To ti je dio terapije.
Pogledam ga, a on nastavi gledajući u stol:
-Pa to kad mi je žena rekla da će me napustiti …nisam ja to primio samo onako. Zapao sam u tešku krizu …išao doktorima… Psihijatar me ispitivao, ispitivao i nekako iščup’o to iz mene …onako komad po komad. I nekako išlo!
Al’, jebiga …kad mi stara rekla da mi je Grgo otac, opet se pojavilo. Psihijatar veli da moram s tim napolje …coming out se to zove na engleskom.
Znaš …drugo su ti Australci, a drugo je naš svijet. Psihijatar kaže …napiši, ispričaj nekome iz tvoga social community …kako bih ti to rekao na našem.
-Misliš nekome ispričati tko spada u tvoje okružje s kim se družiš, živiš…?
-E baš to! Ma kome ću ja ispričati to? Kćeri se udale …imaju svoju obitelj. Društvo iz mjesta …ne dolazi u obzir …Grgo jadan ima sigurno svoj coming out, kojega nosi sa sobom…
-A došlo za izludit. Pitam se jesu li kćeri moje …razumiješ! Šta će biti ako one jednoga doznaju nešto slično o njihovom ocu. Nije meni zbog mene, ali ne bih htio da se one osjećaju kao što sam se ja osjeć’o.
-I onda si našao mene? Pa kud baš mene Joško moj!
-A znaš kako? Pa bjež’o sam ti ja sam od sebe …izbjegavao poznato društvo. Tako se nađoh u Hrvatskoj …u Brodu. Ma ne znam ti ja tu nikoga dobro. Nisam tu dugo živio. Vidio sam da ti pišeš, a par puta smo se sreli, pa sam te ocjenio kao nekoga ko mi se neće smijati. Tako sam smislio ovaj put do Grge. A sad kad sam ispričao …sad mi svejedno …hoćeš li to objaviti, ili nećeš. Sad ću i ja to ispričati kčerima.
-Idem u Austarliju Emile! Ne znam hoću li više dolaziti ovamo. Sad je to iz mene izašlo …sad sam olakšan.
-Sa Anđelkom sam sredio da će se pobrinuti za Grgu. Ma ne treba njemu puno …da ima drva …malo za pojest’ i ništa više.
S Joškom se čujem ponekad. Zahvaljujući internetu možemo i duže razgovarati.
Nazvao me prije par dana opet. Javio mi da je Grgo umro.
-A nisi još ništa pisao o Joškinom pravom životu! Ma neka …i nije to bogznašto. Sada kad sam ispričao i nije to neka priča. Nemoj razmišljati o tome. Meni je dobro da znaš. Igram se sa unucima, treniram malo našu djecu nogomet …idem u ribolov… Kćerima sam ispričao priču. I znaš šta one kažu na to?! One kažu jednostavno …cool! Njima je to samo cool! Neka …bolje je da je tako!
Možda se još i oženim. Ma neću ja to ozbiljno …ja ću onako kao Grgo i Stojka …nek se nije samo!
-Hoću ti samo reći još da bi volio da napišeš Joškov pravi život. Ma ne zbog mene, nego zbog tebe …da ne nosaš to s tobom. Ma nije to ništa posebno, a i ja bih volio viditi kako je to napisano.
Ajde Emile …coming out!
P.S. …E moj Joško! Tebe je mučilo licemjerje koje nas okružuje, a mene muče stereotipi oko nas. Navikao svijet sve sortirati, obilježiti, standardizirati… I ja sad pod tim utjecajem ne znam kuda uvrstiti ovu priču, jer ona i jest i nije iseljenička. Svako nosi jednu sličnu u sebi i muči se s njom. I svako pripada nekom social communiti …negdje, nekako.
Ja ću je ipak objaviti na Hrvatskom Glasu Berlin. To je moj coming out u mojemu social communiti. Budi mi pozdravljen Joško! A priča je stvarno cool!