Vugri se pokupili i zgubili, dežđ i dalje zašprihava, a ja sem, čini mi se, nekaj polučila i nafčila…
Božica Jelušić
I tak, nakon dve vure motanja i hrmbanja po Barnagoru, naleteli jedni Vugri, pak da bi malko hodali i razgledali po parku i stanu… Medtemtoga, dežđ štrka, v želucu kruli, raspoloženje mi je v nekakvoj škarpi pod šumom, ali hajd …takvi smo mi Horvati, emberi kak se šika.
Otključam, lovasimo po sobama, zagledaju špigle, glajže, police i kamine, lepo im diši, makar meni po mišima vonja, akoprem sako svoju štimu zna. Z rukama mašemo i križmenčemo, ampak ti ljudi NEMTUDOM nikaj osim Mađarom.
Kaj se ve čudim, to znam četrdeset let, još od iškolabo u Ždalabo. Od, kičit palinko, kenjeret, gomboci, kakaš Picok, sep fiom, sep lanjom, art studio, honved familija, kesenem sepem, visont lataš, menjink hozo. Strahota. Vu ti se hiži vugerski spominalo saki Božji den, a vezda…
Pak si mislim: kaj ne bi mogla nekaj v lištre i libre gledeti, tak dugo dok mi se v možđani luknja ne otpre i nekaj vu nju nacuri, namesto bale puščati pred šumastom dalekovidnicom, gdi mi samo kokošinjca nadižu od žifcov i kratera v glavi delaju od svojih ispraznosti. Vugri se pokupili i zgubili, dežđ i dalje zašprihava, a ja sem, čini mi se, nekaj polučila i nafčila:
Zutra ili pozutri bum otkazala dalekovidnicu. IGEN!