In memoriam
piše: Sonja Breljak
Berlin/ Poštovani gospodine Cipar ….tako je prije više godina započela komunikacija između Berlina i Broda. Tom službenom tonu u prvom kontaktu iz kojeg se kasnije izrodio i naš Glas, i danas se znamo nasmijati.
Tad, prigodom upoznavanja i prepoznavanja nisam znala da “u paketu” s kolegom iz Broda, obavezno ide i pas. I to ne bilo kakav, već Čuko.
Nakon par godina suradnje onako na slijepo, susretosmo se nas troje po prvi puta u Velikoj Gorici. Popismo zajedno kavu, oglodasmo kost …mislim, zna se valjda tko kavu a tko kost.
Od početka mi je Čuko dao prednost, popust koji rijetko kome daje, nije režao na mene, pustio je da gazda i ja razgovaramo o poslu, kasnije i da šetamo zajedno na brodskoj fišijadi.
Htjedoh vam u stvari reći, kako Čuke od danas više nema.
Cijenim i ljudski i životinjski život, sve je stvoreno s razlogom i smislom. Čukin smisao preselio se u personifikaciji kroz rubriku Čukine priče, gdje su dolazile do izražaja sličnosti i razlike dvaju svjetova i svjetonazora. O, kako se znalo puno i naučiti iz tih pripovjesti. Nemalo puta su kolegu Emila, nakon objave koje od Čukinih priča, znali sresti sugrađani i sasvim ozbiljno reći: Čuj, pa ima Čuko pravo!
E, da, rekoh već, od danas Čuke nema. Nedostajat će mi te vrckave, satirične priče koje su počinjale s …draga teta Sonja. Šesnaest godina je dosta u životu jednog psa. Kao i čovjek, odjednom, razbolio se i eto…
Nama, kao uspomena, ostala rubrika i u njoj priče. Navratit ćemo ponekad do njih. Navratite i vi. Evo, ovdje su naše Čukine priče.
Ćuko je postao slavan i legenda! Žao mi je zbog gubitka najvjernijeg prijatelja – dobro te razumijem!
Emile,
žao mi je…
pogotovo što sam se nadala da ću ga upoznati.
Ali, eto, on ipak i dalje živi kroz Priče.
Schade, das tut mir leid 🙁
S kim će sada moj Medo svađati. Žao mi je…
baš ajoj!? pa što je bilo!?
žao mi je
nema više malog živca….joooj
baš mi je žao… i meni ćete nedostajati,skupa ,onaku u prolazu i uz kratki razgovor
Emile žao mi je,tolike godine je bio sa vama?
Oh, das tut mir sehr leid Wahnsinn, ich überlege gerade, aber er ist meeeeeega alt geworden… War es 1997 als er zu dir kam? Ich glaube ja… Das ist bestimmt gerade sehr schlimm für dich… Wünsche dir viel Kraft, aber er hatte das beste Leben was man sich als Hund wünschen kann bei dir Er ist 17 Jahre alt geworden demnach… Wahnsinn!!!
Oh der liebe Jacky … Ich erinnere mich noch wie heute an den Tag, als du ihn auf den Arm nahmst und sagtest: “Den lasse ich nicht mehr los”… Leider konnte ich die Geschichte nur so halb mit dem Übersetzer verstehen, aber ich kenne sie ja auch zum Teil
Tesko je naci rijeci utjehe…Bolan rastanak od prijatelja za sva vremena…Pozdrav i drzi se…
Ajoj
Žao mi je.
Joj,žao mi je
a ,joj baš mi je žao
Jako žalim za čukom .Meni je uginula ženka dalmatinske rase 20.08. prošle godine , zato znam Emile kako ti je .
a joj
sorry Emil
za ovim ćukom će mnogi žaliti ..
Žao mi je ćuke i Emila i sam sam imao sličnih slučajeva sa životinjama,mogu si misliti kako pati..nije lagano izgubiti čovjeku vjernoga prijatelja.
bas mi je zao, uvjek je na slici tako interesantno gledao kao netko tko sve razumije i cudi se…..ali njegove price ostat ce zauvjek..
da ,ali morali smo nabaviti drugog cim cujes lajanje odmah smo culi starog
Meni je jako zao Cuke I ako dode drugi pas nikada nemoze zamijeniti Cuku.
pa jooooooooooj
ode naš prijatelj
Žao mi je Čuke. Žalim i Emila koji je izgubio svog vjernog pratitelja. Čuko i Čukine priče sigurno će i Sonji kao i čitateljima HGB nedostajati. Ponosna sam što sam imala privilegiju upoznati Čuku i njegovog vlasnika.
Žao mi je…