Barba Tonči
Rana je ura… svitanje…
sakrila se i poslidnja zvizda…
vrime mi neda mi spati…
Krupne kapi kiše nosija je vitar, dok su one kucale na staru punistru…
Puvalo je… letilo je otpalo lišće, znam, ka da je vitar nosija jesen u moju dušu…
A misto, nekako sneno i tiho, budilo se uz sivilo neba… polagano…
Mišali su se osičaji u meni, ka i vrime… nevere i bonace, kiša i sunce…
Voli san to misto, a moran poć… vapor je čeka…
Tija san upit taj pogled niz punistru, na stari porat, na jude…
da ga zauvik ponesen sa sebon… u duši…
Okretalo je na jugo, i u meni… moran se vratit…
Kiša se cidila niz punistru… a ja, ja san i daje nepomično sta uz nju i gleda u valu…
Ma lipo je ono, i kad pada… mirno i tiho… e misto moje…
Bokun lavande mirisa je kamarom, miris mora, miris Dalmacije…
Neda mi spati… nostalgija…
Mišala se jubav i tuga… volin svoje misto, al moran poć…
Kiša i suze… teku… boli…
Razumite me judi… falit će mi moji škoji…
moj otok….
Zauvik ču ga nosit u srcu… ponosno…
di god me vapor odnija..