POMOĆ NA KUĆNOM PRAGU

Bloger Krule
Ajmo redom…

Ukupno smo skupili 26.540,00 kn no kako nas je na Lučkom dočekao prijatelj Žarac, donacija je skočila za završnih 26.840,00 kn a Zdenka je sve skupa zaokružila na 26.900,00 kn. Imali smo:

– 88 kuverti, po 300 kuna u svakoj
– 1 kuvertu, 500 kuna u njoj

Priču o zadnjoj kuverti ćete pročitati na kraju ovog teksta.

U Drenovcima smo dobili potvrdu da nas 6ero može ući u selo. Bez te potvrde u sela uopće ne možeš ući jer je na ulazu policija koja ne pušta ako potvrde nemaš. Mi smo prvo poljubili policijski punkt jer nismo imali potvrdu. Nagovarali smo policajca:

– Pusti nas jeba ga ja, ko će sad u Drenovce po potvrdu!
– Pustio bi ja vas al ću najebat jer sam i prije puštao pa me šef oprao ka prasca
– Aj pitaj šefa da nas pusti?
– Aj

On na motorolu i pred nama je pitao šefa da nas pusti… čuješ sa druge strane

– Nema šanse, bez potvrde ništa!

Veli policajac:
– Eto… što da vam velim. Ajte u Drenovce, dobijete potvrdu bez problema!

Tako je i bilo, a kad smo se vratili i pokazali mu potvrdu:
– E sad ajte kud vas god volja!
– Fala stari!

Ušli smo u Rajevo selo i kasnije u Gunju, a u tim selima situacija nije dobra. Nije dobra u smislu što se materijalna šteta na objektima neće tako skoro sanirati jer mnoge kuće su za srušiti pa će biti potrebno najmanje 2 godine da se sve dovede u stanje kao prije. U nekim kućama nema nikog, no u većini kuća ima po 5-6 ljudi koji čiste. Jedni drugima pomažu, a ima i nešto volontera. To „čiste“ vam nije čišćenje tipa metla i lopatica, ili krpom brisati podove, zato mi ta riječ „čiste“ zvuči preblago… to se sve iz kuća baca van, od igle do ormara, sve se baca van ispred kuće jer apsolutno ništa nije za upotrebu. Ti ljudi su ostali bez SVEGA, ali ono SVEGA-SVEGA. Ispred svake kuće su hrpe namještaja i uređaja tipa veš mašina… frižideri… i slično. Dakle SVE se baca van i kasnije bagerom utovara na kamione i odvozi na deponiju koju smo isto tako vidjeli. Sama sela su krcata blatom, nema dvorišta u kome nema blata i sve vam je u boji blata, zelenila tamo nema. Unutrašnjost kuća… što da vam velim, građevinar sam pa jedino što mi pada na pamet je „srušiti i napraviti novo“. Tu jednostavno nema pomoći nego rušiti i graditi novo. Kad vi na fasadi vidite crtu, trag do kud je bio nivo vode… zapitate se „Jel to moguće?“. Gledate vlastitim očima i ne vjerujete. Jedna žena nas je odvela u svoju ljetnu kuhinju iz koje nije iznjela niti jednu stvar, htjela nam je pokazati da vidimo što je poplava napravila od te jedne prostorije u dvorištu kuće… a ne znam… ne znam kako da vam to opišem… koja je to sila, ta voda… bilo nešto teško 10 kila il 200 kila, sve je to iščupano… premješteno… prevrnuto… slomljeno… sodoma i gomora, nema druge riječi. Stvar je u tome što to ljudski mozak pojmiti ne može, kako bi vam reka, gledaš i ne vjeruješ… ne vjeruješ da je takvo nešto moguće.

Što se tiče naše humanitarne akcije (pod „naše“ mislim na sve vas koji ste sudjelovali u donacijama), imali smo 88 kuverti + ona jedna sa 500 kuna. Išli smo od kuće do kuće direktno na kućni prag, gdje god bi vidjeli da nekog ima, a sve vam je išlo ovako:
– Dobar dan!
– Dobar dan!
– Recite nam molim vas jel gazda, ili gazdarica, imanja u kući?
– Je… eno ga u dvorištu!
– Jel ga možete pozvati da dođe, imamo neko pismo za njega!
– Nema problema… ode ja po njega!
Onda bi došao ili gazda… ili gazdarica… ovisno ko je bio kod kuće.
– Dobar dan ljudi
– Dobar dan
– Kakvo pismo sam dobio… od koga?
– Evo izvolite, ovo je za vas.
– Što je to?
– Nije puno, al je od srca i nadamo se da će vam koliko toliko pomoći. Primite puno pozdrava iz cijele Hrvatske!

Ljudi moji, teško je opisati kakve su to reakcije bile i izrazi lica.

Bilo je i suza. Kad se žena rasplakala otvorivši kuvertu… jebi ga, svima nam teško bilo. Pa je tješiš da nije sama i da mislimo na njih. Stiskaju ruke, ne puštaju ih, ne znaju kako da se zahvale.

I oni sami su nam pomagali da nađemo gazdu ili gazdaricu:

– Hvala vam ljudi… hvala vam!
– Ma neeema načem… nego možete li nam pomoći
– Recite?
– Jel vam susjed kod kuće?
– Je
– Bil ga pozvali da i njemu damo pismo?
– Nego kako! (trči po susjeda)

Onda bi otišao po susjeda… i tako smo išli od kuće do kuće.
Sjećam se jednog koji kad je otvorio kuvertu… ljudi moji… kad je čovjek skočio u zrak i od sreće počeo sam sa sobom pričati:

– TOOOOOOOOO je pomoć! Što će mi onakva pomoć (ko zna na kakvu je mislio, ne znamo) Ovo je pomoć… sad napokon mogu kupiti gorivo!

Bilo je onih koji od šoka nisu mogli izgovoriti niti jednu riječ. Bilo je onih koji su mislili da smo nekakva organizacija pa su nas u razgovoru pitali:

– Vi ste neka organizacija, ili?
– Nismo
– Ko ste onda, da znamo kome da se zahvalimo?
– Organizirali smo se mi sami ka narod, svako je dao nešto i eto nas je zapala poštarska dužnost da vam to donesemo. Nema nikakve organizacije, čisto narod.
– Vi ste prvi koji ste takvo nešto napravili!

Ne znam jesmo li prvi, no mnogi su nam to rekli. Nitko još nije došao u selo i djelio novčane donacije direktno na kućnom pragu. Ako smo prvi, onda tu nešto ne štima jer takvo nešto me osobno ne veseli.

U razgovoru sa njima, saznali smo da im je država dala jednokratnu novčanu pomoć u iznosu od 200 kuna po članu obitelji i to je sve od novčanih sredstava koje su dobili. Svi oni su raseljeni, nitko od njih ne spava u tim selima jer od 6 navečer pa do jutra je „policijski sat“, svi moraju van iz sela i sutra u jutro mogu nazad.

Struje nema pa je gorivo (benzin/dizel) ko suvo zlato. Svi traktori, agregati, sve to goriva traži. Da im sutra netko doveze šleper sprejeva protiv komaraca, ne bi pogriješio… doslovce vape za tim sprejevima… no to se dogoditi neće. Mnogi od njih su razočarani u sistem… sustav… nazovite ga kako god. Ono što smo od njih čuli… neću vam prenositi što su sve rekli niti ću se okomiti na neku od državnih organizacija… proći će i ova muka pa će vam jednog dana oni sami to ispričati.

Priča o zadnjoj kuverti …

Jedan čovjek nas je zamolio ako možemo pomoći jednoj ženi te nam dao njen broj telefona… neću vam reći iz kog je sela ta žena (da joj se zaštiti identitet)… ima dvoje djece i treće je „na putu“.

Kad sam ju nazvao, nije uopće kužila o čemu se radi pa sam objašnjavao kako smo mi svi to skupili i djelimo pomoć i ako se možemo negdje naći sa njom. Našli smo ju van ovih sela u jednom slavonskom gradu jer trudna žena i djeca nemaju što biti u selu, nismo vidjeli ni jedno djete.

Svi u kombiju smo se složili da ne idemo dok ju ne nađemo… i bogami, našli smo ju. Sve je izgubila no vedar duh nije. Koliko smo mi pomogli njoj, toliko je ona nama sa svojim prekrasnim osmjehom i vedrim duhom. Zahvalila se svima… da, i tebi što si donirao/la i sad čitaš ovaj tekst… i tebi se zahvalila… ama SVIMA! Smještena je u taj slavonski grad, kaže da joj nije lako i da ne zna kako će sve ovo završiti.

– Moja obitelj… sve smo izgubili u ovoj poplavi… ostali smo bez svega.
– Jel vi znate kud i kako dalje… ima li netko ko vas uputi kako to dalje sad ide? 
– (slegne ramenima) A ne znam… nitko ništa ne govori! (pa se onako bojažljivo nasmije)

Sa njom smo se možda najduže zadržali. Popričali smo o svemu. Pričala nam je o pomoći koju je do sad dobila… evo sad mi tlak na 800 jer kad se sjetim što mi je sve ispričala, najradije bi… uf… neću psovat.

Puno joj je značila ta zadnja kuverta… zahvaljivala se 100 puta… baš ono… teško je i nama bilo… sve te nešto stegne u srcu. Pozdravili smo se i otišli.

Naša humanitarna akcija je završila. 89 obitelji smo pomogli koliko smo mogli a vidjevši na licu mjesta kako ljudima je, iskreno vam velim… puno smo im pomogli jer oni nemaju apsolutno NIŠTA tako da je svaka pomoć dobro došla.

Svi vi koji ste donirali novčana sredstva, možete biti ponosni na sebe. Teška su vremena, no uvijek ima ljudi koji su voljni pomoći, vi ste jedan od tih.

Zahvaljujem svim vama koji ste sudjelovali svojim donacijama, ljudi bez vas bi ovo sve bilo propalo a vi možete biti 100% sigurni da su vaše donacije završile u pravim rukama, kako vam je rečeno – na kućnom pragu i direktno u ruke – tako smo i napravili.
Zahvaljujem se i Kuzmi koji je bio dio ove priče te još velikodušno stavio svoj kombi na raspolaganje te ga natočio do čepa.
Zahvaljujem se i ekipi HAC-ONC-a koji su nam dali besplatnu cestarinu od Rijeke do Županje te nazad do Rijeke.

Jel ovdje kraj? Mislim da nije… nekako mi iz glave ne izlazi trudna žena i njenih dvoje klinaca, ostati ću sa tom obitelji u kontaktu pa da na neki način svoju pomoć usmjerimo ka njima… o svemu ćete sve znati na vrijeme… nećemo sad ove sekunde ništa organizirati… no velim, doći će vrijeme kad možemo još jednom pomoći ka što smo pomogli i sad.

Ljudi, držite se i pozdrav svima!

THE END …