piše: Ante Gregov Jurina
Prošao je i dan Velike Gospe. Finile su i litnje fešte a vrime se oteglo, pari, ka da je lito. Brzo će i jematva a komarci i muhe lete oko glave i nedaju mira šjor Mati, dok sjedi na klupi uz more i gleda u daljinu.
Usne mu se miču gore, dolje, lijevo, desno kao umorni valovi što pristižu iz daljine i vraćaju natrag u pravcu pogleda oka u beskraj horizonta koji mu neda ići dalje s pogledom jer se tu spaja sa morem prene ga kašalj i šuljanje nogu što krenu pa stanu dolazeći iz daljine. Je, po Gospu ono je Jure. Dolazi kao svako popodne siditi na klupu pored mora.
Puno, puta se dogodi da tako satima sjedimo skupa a ništa baš ništa kažemo jedan drugom. Danas je Jure kao navijen, sam sebi usput u bradu melje i odgovara dolazeći iz daljine
A, ča ti je Jure? Ča ti je po Gospu danas? Ko ti je zagazi na žulj? Koja ti je crna mačka prešla preko puta?, koja štriga pitala di ideš?
Sidi ovdi Jure i stoj kuco. Niti me što pitaj nit govori. Jerbo, da ti pravo kažem. Danas nisam od volje, ni slušati niti govoriti ništa, baš ništa i tek posli pola ure upita Matu Jure.
Što misliš Mate, da li je bilo bolje, lipše i slađe živiti prije kada smo mi bili mlađi ili sada?
E, svašta tebi Jure pada na pamet.
Koju Gospu uvik ništo fantaziraš, kombiniraš i uplićeš u nešto iz čega se posli ne moreš izbaviti, ne samo ti nego i svi oko tebe. Puno, puta se dogodi da tako satima sjedimo skupa a ništa baš ništa ne kažemo jedan drugom. Danas je Jure kao navijen, sam sebi usput u bradu melje i odgovara dolazeći iz daljine
ča, ča ti je Jure? Ča ti je po Gospu danas? Ko ti je zagazi na žulj? Koja ti je crna mačka prešla preko puta?, Koja štriga pitala di ideš?
Sidi ovdi Jure i stoj kuco. Niti me što pitaj nit govori. Jerbo, da ti pravo kažem danas nisam od volje, ni slušati niti govoriti ništa, baš ništa i tek posli pola ure upita Matu Jure.
Što misliš Mate, da li je bilo bolje, lipše i slađe živiti prije kada smo mi bili mlađi ili sada?
E, svašta tebi Jure pada na pamet.
Koju Gospu uvik ništo fantaziraš, kombiniraš i uplićeš u nešto iz čega se posli ne moreš izbaviti, ne samo ti nego i svi oko tebe. Po Gospu, ča sam sada grubo reka, samo sam te pita, dok ovako sidimo ka dva panja i piljimo u more, onako usput, da nešto pričamo, tek toliko da nam arija ide u usta.
E, moj Jure, teška su ta tvoja pitanja. Znam ja tebe. Nije tebi do toga da ti arija ide u usta, nego ništo drugo.
A ča, ča drugo Mate?, makar sada imamo vrimena pričati i donositi neke zaključke, kada to nismo mogli prije. Jer smo tada mislili o tome, kako sagraditi kuću, školovati dicu, na posao i dolare, vrag odnio dolare i onoga ko ih najviše ima.
Vidiš Jure, lipo sam ti reka na početku: Ostavi se govora, fantazije i filozofije, ča bi bilo kad bi bilo. U ono vrime kada smo mi bili mladi je bilo jedno vrime a sada je drugo vrime.
Ma, reci ti meni Mate, ča to tebi znači prvo a ča drugo vrime. Zar ljudi nisu uvik bili ljudi? Ča onda i sada nisu imali svoje potribe i mogućnosti, svoju dušu koja je govorila iste riči i želje?
Zna sam ja Jure odavna da ti vrag neda mira i uvik nađeš nešto teško za pričati i misliti o tome a meni nije do toga. Ja bi sada bar postarost želio biti miran a ne razmišljati o životu i svijetu, to je prošlo.
Je, u pravu si Mate, sve je prošlo i mladost i vrime ali uvijek ostaju misli. One nikad ne prolaze.
Njihove su bove uvik čvrsto vezane konopom za sidro na kojeg se vezuju svi brodovi, jedni pri dolaske, drugi na polasku dok na kraju ne parte … i tako, uvik iz početka …
Imaš pravo Jure, a ča onda pitaš, kad je bilo bolje, onda kada smo bili mladi ili sada.
Kad znaš da se sve ponavlja. Je, u pravu si Mate, ponavlja se, ali su vitri i marete drugačiji. Sve je teže držati provu na vitar, sve je teže navigavati, sve se brzo minja i sve kratko traje ča je lipo.
Naj gore je od svega što nestaje topla rič i besida ljudska.
Prije se je znalo iz jutra kakav će biti dan, a sada se u toku jednog dana promini deset vitrov, tri nevere, škure bure i vedra juga. I kako se more tako navigavati, reci Mate, kako?
A, kako Jure, kako ko zna. Nas dva nismo više za nikakvu navigaciju.
Nama je osta još samo jedan kratki vijađ.
Znaš što Mate kad si spomenuo taj naš kratki vijađ, volio bi da ča prije dojde, umoran sam više navigacije.
Daj Jure daj, vidim da ti se je nešto dogodilo, reci mi.
To sam ositi još dok si dolazio, skrivaš mi ništo, ča se je dogodilo?
Ma, ništa Mate, ništa se nije dogodilo, sve je isto ko i prije, u tome i je problem.
Kada sam te na početku pita jeli bilo bolje prije ili sada nisam htio, kako si ti rekao , fantazirati i postavljati pitanja na koje nema odgovora. On je tu, on je jednostavan i nalazi se u nama, u našim glavama, a zove se ljudski razum. Čini mi se da nam samo on nedostaje, fali, kao da se je negdje izgubio a nitko, baš nitko nema volje ni želje da ga pronađe.
Nekada je taj ljudski razum bio prisutan u svakoj glavi i bio pokretač svih aktivnosti misli i radnji za nešto činiti ili ne činiti, stajao uz bok straha Božjega i ljudskog poštenja, prema sebi i drugima.
Pamet je ljudska bez razuma jalova, samo u paru mogu djelovati na boljitak života.
Ajme Jure brate, ti ne moreš bez teških misli. Sada si mi napuni glavu toliko pitanja bez odgovora da bidan neću moći zaspati deset dana.
Gren ća Jure, reka san ti Jure na početku da bi se želio odmoriti a ti mi svaki put napuniš glavu, ne, što je je, ne moren reći glupostima jer one to nisu, ali ričima što pogađaju ka prstom u srce i dušu, teškim ka olovo.
Dobro Mate, stoj još malo, neću više izgovoriti ni jednu jedinu rič ča je, kako ti kažeš teška ka olovo sada ću ti reći ono što si me pita kada sam dolazija a riči su kao i pamet od onoga o kome ću pričati teške ka slama i paučina, a to je moja nevista.
Da ti pravo rečen, danas nisam imao namjeru doći. Ima sam želju ostati doma i u miru popušiti španjulet i popiti kavu.
Ali da, ne more biti ono što ja zamislim, pa Bog, nevista je upalila televiziju na „Tuta forca“, prebrčila nogu preko noge, zapalila španjulet ko pravi Musa Kesenđija i gleda tursku sapunicu. Ne smi ni muha proletiti kroz kuću. Špaher je pokrila tavajon i na njega stavila cviće.
A na kauč bebu ili ti Italijanski pupu, ča kad je dirneš govori „mama“.
Ošišala tapet od zida do zida jer da se ne smu viti lakirani parketi. Pitan se, koga su ih vraga i lakirali kad se ne smu viti.
I reci mi Mate, ča san drugo moga nego dojti ovod kod tebe i gledati u more a kuća nek stoji sama kad se ne smi šporkivati.
Da sam zna ča danas znam da će se u mojoj kući gledati turske sapunice i ukućani izigravati „Musa Kesenđiju“ nebi ni zida kuću, nego bi podiga Turski šator.
E, moj Jure, ni to ništa u odnosu na ono ča se je meni dogodilo. Prije dvi šetemani, ono kad me ni bilo.
Ča, ča ti se je dogodilo?, ča ne govoriš, sigurno ništo grubo, kad ne želiš reći . Ma, nisan misli, ali ću ti reći jer si me ćapa na ješku koju ne moren progucati ni pljunuti.
Znaš moga sina Ivu?
Znan, kako ga nebi zna još kad je bi dite dobar čovik, izučija je visoke skule, inžinjer.
Čujen da je na visokon i odgovornom mistu u Zagrebu je, je tako je, ali, kad sam zadnji put bio kod njega u Zagrebu, jedva sam. Škampai da sam osta još koji dan, bili bi me mrtvoga, naprid nogamin u kapsi donili. A što, što ti se je dogodilo Mate , za Gospu od sedan žalosti?
Nisi mi ništa o tome reka. A ča ću ti reći, ča se tu ima govoriti, skoro pa ništa. Svako lito kad bi se vraćali u Zagreb svi bi mi govorili: kaj, ti tata nikad ne želiš doći k nama u Zagreb? Dođi, bu ti dobro, svugdje te bumo vodili, dođi tatek.
I tako sam se odlučio ići njima u Zagreb. Je, ča je je. Lipo su me dočekali na kolodvoru i odveli kući. Imaju veliki stan od 100m2 u centru Zagreba.
Sin Ive, žena i dvoje dice, muško i žensko. E, pa što tu nije dobro Mate? Sve je dobro, samo ka što sam ti rekao, da sam ostao još koji dan, bili bi me mrtvoga donili naprid nogami u kapsi.
Ništa ja tu ne razumin Mate. Da skratim i da me razumiš opisati ću ti jedan dan u toj nesritnoj fameji.
Ujutro se dižu rano, još dok je mrak. Odma počnu štrkati, štrljiti i letiti ko muhe bez glave po stanu. Sudaraju se na relaciji kuhnja, kupatilo, zahod, ogledalo krcaju borše papirima i knjigama, laptopima (posli ću ti reći Jure ča je to), peglaju robu, telefoniraju i ugovaraju sastanke za svaki minut u tom danu, nervozno govore jedan drugom da će zakasniti zbog njega, i na kraju izliću jedan za drugim, ka cipli, na skale.
Ne znam kako noge ne polome u tom preskakivanju, letenju i preši.
A ja ti moj Jure ostanem na cidilu, sam u stanu, ne naspavan. Oni ti moj Jure pridvečer dojdu doma umorni i isciđeni ka limun. Ne govori nitko s nikim ništa. Uzimaju svak svoj laptop i mobitel. Stavljaju slušalice u uši i tako do ure posli ponoći.
A kada jedu Mate?, Nikad kako Bog zapovida. U toj kući nema ni marende ni obeda ni užine ni večere.
Ponekad pojidu baškotin sa čajem ili jabuku.
Ne kuvaju ništa jer da bi sa hranom zasmrdili stan, ne daj Bože.
I tako sam ti ja Jure izdrža par dana ko kanarin u gajbi. Oči su mi počele svitliti, uši šumiti i od debulece nisan moga više ni korak učiniti. Za to vrime san smršavija 5-6 kili i smanji san tri buže na kaišu.
Po Gospu, da se je to meni dogodilo Mate, ja bi kuva sam, a oni nek idu baškotine.
Probao sam moj Jure i to ali sam se posli pokaja.
Išo sam u mesarnicu i kupio kil junećeg fijanka i stavi kuvati lešo sa dva kunpira. Bolje bi bilo moj Jure da nisan to učini.
Kad su došli doma nevista i sin pobigli su iz kuće, kao da ih je neko proli vrućon vodon.
Iz hodnika su mi vikali da ča san to učini, da sam im usmrdio kuću sa mesom, da je puna tavaja mrvic od kruha, da sam upotrebio pijat od novog servisa.
Razumin te moj Mate, razumin, nije ti ni ta mareta tribala ali sve triba provati i znati.
Ali jopet mi ništo ni jasno Mate. Koliko sam ima viti tvoj sin a posebno nevista kad dojdu priko lita dobro se razumidu u lipu ribu, škampe, pršut i sir paški.
Imaš pravo Jure, jako lipo se razumidu u lipu spizu i na vratima im ne fali kadena ni parlafon. Prirodno samo prirodno i friško vole kad dojdu priko lita i u tome puno guštaju.
Vrag odnio gušti, glumu i farizejstvo. Nego ajmo mi Jure doma, nećemo mi u svojin možjanama izmisliti niti koga naučiti. Moremo samo gore učiniti sebi i drugima, ako vidimo ča vidimo i rečemo što je pravo za reći, jer je istina ono što smo na početku rekli da se je prominilo vrime i neka se Božja volja vrši ali mi se čini da je sve više onih koji mu govore:
„Bože, ako gledaš na bezakonja, sam ćeš po nebu šetati“.