Ivan Dobra Žirjanin
Deset godišć već je prošlo
o’ svi’ oni’ ratni’ dana
ka’ je bilo vrime došlo
pakla, ognja, s puno rana.
Poput muh su napljuvača
zagadili lice grude
i doveli sve do plača
našu dicu, naše ljude;
Okljaštrili moje snove,
izranili moju dušu,
strašna slika i sa’ zove
kako palu, kako rušu.
Unda su se digla braća.
Istina je vajik sveta:
ki se ono mača laća
sudbina mu vajik kljeta.
Nestalo je tih krvnika,
vratiše se opet tice.
Nima ljutih odmetnika,
vrati’ će se i selice.
Zaresti će teške rane
izblidi’ će uspomene,
procvita’ će moje grane
i okitit cilog mene.
Učila me moja vira:
i zlima se oprost daje,
ali srce svoju svira:
moj zaborav ne pristaje!