Iz knjige Šokica pripovida
piše: Ruža Silađev
Ni nimalo zazirala snaš Teza svake subote it u pateku kupit bilila. Bilila se u licu, laloke crvenila i merisala. Kad dojde nedilja, jel kaki god svetačić uredi se. Na glavu delincku, svitlu, križanu maranku poveže. Izmeđ livoga slipoga oka i maranke u uvo zatakne, jel malo muškadla i sitna cvita, jel ružicu. Uredi se pa sve ševeri kro’selo. Bila je velika iroškinja. Irošila se tako sve dok se nije njezin Bona obolijo.
Rodila malo, a to malo samo dreči i dreči. Dan noć. Nije to njoje bilo prvo, pa da ne zna z ditetom.
Nosili ga doktoru, nosili kod vračare, a Bona samo dreči. Onda je dokazale stare žene šta i kako da radi. Nek skuva kaže jednu glavicu od maka, jednu makovinu u po litre vode. I nek da ditetu jednu malu kašičicu te vode da popije. Da ne pritira. Spavaće kaže makar jednu noć. Da se i ona maličicko odmori.
Oma ona do ambara di je pokojna svekrva nanizala prazni glavica od maka i obisila na esker. Baš zotu potribu. Izbirne Teza najlipšu i najkrupniju makovinu. Skuva je. Da ditetu da popije kako su je naputili. I stvarno! Dite zaspalo. Spavalo cilu noć i sutradan, cili dan i ope cilu noć i probudilo se priksutra, pripodne u polak dvanajst.
Oma je bilo svima sumljivo da to štogoda ni kako triba. Izodmarali su se i Bona i mater, al ka’je došlo vrime da dite koca, a on ne koca. Ka’je bilo vrime za odat, a on nikako da prooda. Svi parovi odu, samo on ne. Jedamt već potli kadgoda proodo i on. Ka’je došlo vrime da divani, a on ope tako. U svačemu zaostaš.
Ni da je bijo kako ”ne triba” , al nije bijo ko drugi svit. Pa, de pitaj redom o’čega je pofalijo. Dok nije razabrala šta je to bilo sa njezinim trećim ditetom. Baš se pripovidala sa strina Mandom o’toga.
– Još ja ošla u ambar, pa izbiram što lipšu glavicu. Pazim da se ni moljac u nju uvuko. Okrećem zagledam i izaberem najlipšu i najkrupniju. Krupna ko šaka!
– Iju! Cccc… Pa, ti si, curo, otrovala dite! Pa, ko ti reko da skuvaš najkrupniju glavicu?! Pa te godine ti je svekrva imala vada najlipši mak u Sonte! Najkrupniji! To je bila jako jaka makovina za tako malo ditešce!
Teza se osušila od jida i muke. Čovek je larmo danima. Naprišivo je što ni ker ne bi pojijo. Mislila je da će je i našikretat. Durala je ona sve, a se osušila “ko trska brez vode”…
Sve do pedest i nike prošloga vika u Sonte se jako sijo mak. Već o Mariinu ako je vrime dopuščalo žene zajdu u polje, pa siju mak. Na njiva je uvik bijo bolji neg doma u bašči pod kućom.
U ranje proliće, kad otprilike znademo da cvate mak mi dica krenemo popolju zagledat ko koliko ima maka. Kaki je bakin, kaki je majkin, ujnin, strinin, tetin… Pa, onda oma i kod nji doma reč:
-Majko, bako, jel ti teto, oćeš mi dat makovinu da prodam za kirbaj?
Majka, baka, teta, strina…ne znu šta će i po komu će, pa obeću da će svako dobit po malo i od njezine makovine.
A, na njiva su se bašče jako pravile.. Najviše su se pravile u kukuruza. Od lanca se malo oduzme zemlje za bašču. S jedan kraj kukuruzi, jel konoplja i z drugi kraj, a izmeđ bašča. Ondak se oma tu, u po bašče, napravi i koleba. Ne mora bit duražna. Od trske, jel kukuruzvine. Za jednu sezonu. Koleba uvik triba, da poredaš kojikaka andrmilja. Radila za zemlju, kaki kabov za it vode donet, kaku bukaricu, zvonce za otirat škvorce… Da se u podne čeljade u ladu nalegne i odane. A, najviše da se sakriješ od kake plave kiše, grmljavine i druga nevrimena.
Oko cile njive žene su sijale cvita. Trndofije, briščice, dragoljuba, noćne frajle, sračice, Lipe Kate, Lipoga Andre. Cili nam se atar šarenijo i meriso na cvit. Taki cvit je najviše valjalo ponet na groblje. Subotom kad se ide napolje u bašču donet kompira i zelenja za nedilju, lati se kantica odoma. U nju se na njive iz bunara nalje vode i nabere cvita za groblje i metne u kanticu da ne uvene do sela. Pridveče u subotu se taj cvit nosijo na grobove mili.
Al, kad u proliće mak procvate! Ko da si atar namolovo. Ta kaki moler Baba! A taj je baš zno molovat. Veliki komati bili, rozni, lilavcki i crvenkasti makova se lelujali čim pirne vitrić. Puno se sijalo maka. Ritko koga si čo da ne volji makom gibanice, jel tista, rizanaca makom što se zvalo “čikmaki”. Ako su bila bolja vrimena, pa uspila repa, onda se i doma peklo dugački šećera makom. U Sonte se sijo tavnoplavi i bili mak. Nema ti lipšega u zimu, sidit nuz zidanu peć na banku i jist šećera makom.
Matere bi znale reč dicama: De malo sisajte taj šećer! Nekate oma poruskat i progutat. Boliće vam i trbu i zubi!
Oko maka u bašče su najviše žene radile. Moralo se zgađat da se ne radi po mokromu, a ni po jako suvomu i po vrućine. Ako se radilo po mokromu zno je mak bit u glavica trul. Ako se raščupavo, plijo i kopo po jake vrućine zno se osušit. Glavice su se sikle po suvomu i toplomu vrimenu izajutra dok nije jako vrućina. U po lita u žetvu, jel posli žetve. Očevi i dide nam dadu nožnice, jel sa penecirom (bricom), jel sa budlom. To je bila isto brica samo je, je drška bila ukrasita. Odrižemo glavice maka sa struka, mećemo ji u džakove od konoplje (što su žene tkale) i nosimo doma.
Doma se skupimo oko makovi glavica otvaramo ji i istresamo mak u zdile. Di koju mater ostavi u cilo, da ima na proliće za sime. Di koju ostavi ucilo i da bude malima za sigrat se. Zveckalica. Nikoliko prazni glavica mater, jel majka nanižu na vinčić i obisu u ambar za “ne daj Bože”. Ostalo, velike rpe prazni glavica, makovine, mi dica pazimo, čuvamo i kupimo ponovo u džakove. To je naše!
Raspitivamo se kod Ilije dućandžije u podrumu ka’će se otkupljivat makovina. Ilija je bijo kolonista iz prika. Imo je dućan u glavnomu sokaku na današnjemu br.19. Jel i kirbaj je za koji dan tu! Ope krenemo obilazit rodove i komšije, pa onda I ne što nemu dice, a nisu škrti. Baku novinarku, baku Čobanku, baka Panicu, pa i od nji dobijemo makovine za prodat. Ni stariji nisu tili svi dat makovinu. I oni su išli prodavat da imu didaku za duvan, za sol, šibice i patrijol.
U današnje opštine je pedeseti bila zadruga. Tu su dolazili kamioni što su otkupljivali makovinu i odnašali u fabrike di se pravu likovi i u pateke. Ilija dućandžija je mirijo, a ljudi iz kamijona su plaćali. Cilo selo se sjati sa kolicma punima makovine prid zadrugu. Tiskalo se sa svi strana, pa sve zagledaš ko ima najviše. Niki donesu i puna kola sa džakovima makovine. A, sve ti krivo bude koliko ti dobiju novaca! Jako dobro je država plaćala makovinu. Raduješ se kirbaju, čekaš ga ko “sirota sunca” i sve zveckaš novcima u džepu, danima prid kirbaj.
Evo i voga kirbaja idući u crkvu prolazim nuz kuću di je bijo Ilijin podrum. Stoji lipa gospocka, švapcka kuća, Merglova. Vada što je bila u po sela bila je zgodna za doktore i za abulantu. Redali se doktori: Kočoba, kokanda je taj bijo još prija drugoga velikoga rata! Pa onda doktor Rus, pa Racić, Rakić, pa Žika…Oni gore na spratu, a dole gvozdena crna vrata di se ulazilo skalinama u podrum. Tu se svašta kupovalo, zapisivalo i prodavalo.
I sad se sitim kako ti udari u lice na saga od zelenja, kompira, kukuruza i od makovine.