SUSRET

Sven Adam Ewin
S Mirogoja polako
Sa štapom silazim,
S bakom se sijedom
Mimoilazim.

Naši se pogledi
Usput okrznu,
A onda nam se
Srca… smrznu!!!

Pođemo tako još korak-dva,
Zastane ona…. Zastanem ja.

Ne okrećem se. Znam… Znam…
Davno mi nije bila bliža.
Al’ što ću ovako star i sam,
Zar da je vidim kako se križa?

Uz onaj preneraženi ton:
Isuse! Ne!
To nije on!

A bješe ljubav neprebolna.
Bilo je davno. Bilo je čisto.
I nije se okrenula ni ona.
I ona je pomislila isto.

S Mirogoja
Jedva
Sa
Štapom
Siđem
Ni s kim se više ne mimoiđem.