Sven Adam Ewin
oni koje me vole
to pokažu znakovima
koji ne ostavljaju sumnje
kad mi čuje korak
kunić se digne na stražnje noge
i trese ušima pas cvili i umiljava se
kad zviznem
kos skakuće na jednoj nozi
vrabac se raznjupano razleputi
breskvica zatrepće lišćem i lako pocrveni
kad priđem lokvi
voda se namreška od sreće
i nestašno mi pokvari odraz pa sličim pomalo
na fernandela
samo me oblak potamni sjenom
i trajno obilježi sjetom
kao znak svoje prolazne ljubavi