ŠIBA

Iz naše arhive/ objavljeno 11.12.2016.

Sven Adam Ewin
U dnu je vrta ograda živa,
Kraj nje izrasla vrba iva.
Duge grane do zemlje svija,
Kraj nje prođemo mama i ja.

Dok zaostajem, mama me zove,
Pa mi rukom popravlja bluzu,
I kaže nježno, šibe ove
Rastu za tvoju zločestu guzu.

Ako jako naljutim mamu,
Ja se nađem u gadnom glibu,
Da mi je tada propast’ u jamu,
Jer ona ode u vrt… po šibu!

No prava huja
I oluja,
Mamu uhvati,
Kad se vrati.

Da mi je znati,
Da mi je znati,
Tko li je bio tako zao,
Pa one šibe odrezao,
Sve šibe mlade
S naše ograde!?

Dok mama šparta amo-tamo,
Ja šutim, ni da pisnem, zna se.
Ja sam za mamu sada samo
«Jedno jako zločesto prase!»

Zato se okrenem prema zidu,
Malo se pokrijem pokrivačem,
A potajice virim na didu,
I pravim se da grozno plačem.

A moj je dida prepun glume,
On ti je, kao, na strani mame,
A kradomice gleda u me
I namiguje krišom na me.

Ja po tom znadem da je on
Srezao šibe sa živice
(Jer on je tome jako sklon),
I spleo od njih gnijezdo za ptice.

U gnijezdo ćemo dida i ja
Staviti sijeno, paperje, cvijeće…
Nek mala ptica ležaj svija
Za svoje ptiće, na proljeće.

Dobro je da to ne zna mama,
Dok traje vika i galama.

U svakom slučaju bolje je za me
(Kad sam ovako prema zidu),
Između mene i moje mame,
Da uvijek imam… moga didu.