piše: Esad Redža
“Možda bi i ti tako da si na njegovom mjestu…Kao da bi ti drugačije…..Nemaš tu priliku pa nemoj ni suditi.”
Često čujemo ove odavno uvriježene poštapalice. One obično krenu kada s nekim sugovornikom kritizirate neke nepravilnosti u društvu.
Ako slučajno kažete da vi “ne biste tako ni pod koju cijenu”, već ste na korak od sumnje.
Dakle, vi ne bi tako, onda ide poštapalica, jedna od navedenih pa red sumnje u vas i vaš stav, a na kraju komešanje sugovornika s već vidljivom nervozom. On sada pokušava naći neku devijaciju iz vaše prošlosti ne bi li doveo vaš stav u znak pitanja. Njegov mozak uključuje obrambeni sistem, njegove moždane vijuge pokušavaju svjetlosnom brzinom dohvatiti nešto pohranjeno o vama, a naravno, suprotno s onim što ste iznijeli kao svoj stav.
Ako se u tih nekoliko sekundi ne pokaže baš ništa suprotno od vašeg stava, u sugovornikovoj glavi zvoni na uzbunu.
Nervoza je sve očiglednija, sada treba poštapalicu koja je izrečena ili odbaciti ili bjesomučno braniti.
Naravno, u društvu u kojem živimo, u većini slučajeva poštapalica služi kao alibi.
Vrlo mali postotak sugovornika ne koristi tu poštapalicu. Biti ću slobodan dati procjenu: jedan od deset.
Dugogodišnjom analizom došao sam do zaključka da vrh sante leda svih naših političkih i ekonomskih problema, počiva na toj teoriji. Kratko i jasno, kada sugovornik nakon vaše opservacije nekog društvenog problema hladno izgovori: “Kao da bi ti drugačije”, znate na čemu ste i s kim ste.
Uz “ove s poštapalicama”, drugi na redu su oni “deklarativni borci za pravdu”. Neki nose majice s porukama Chegevare, blogiraju, žestoko se on line obrušavaju na nepravdu. Populisti samo takvi. Omiljeni su u masama kvazi boraca.
Njihova borba počinje i završava izgovorenim ili napisanim riječima. Akcije i prave borbe zapravo nikada nema, jer oni dobro znaju da populizam ima svoju granicu. Oni je nikada ne prelaze i u svojim granicama se dobro snalaze.
Imati nekog od njih za sugovornika je krasno. Naizgled, oni se s vama u svemu slažu, potiču vašu borbu i vaše kritike svega onoga što društvo muči. Njih ćete naći u jalovim sindikatima, udrugama koje su same sebi svrha, a ima ih i u politici, naravno jalovoj. Oni si tepaju da ih rijetko tko razumije tako da imaju čvrsti alibi za vlastito nedjelovanje, osim naravno onog deklarativnog.
Ako je onih prvih jedan na deset onda je ovih drugih jedan na sto.
Svaka dobra teorija počiva na broju tri. Imamo i “onih trećih”, bez brige. Meni osobno, oni su krema društva.
Odlični sugovornici, elokventni, pametni, nadareni …ali bože moj, oni a priori žive samo sebe. Njihova poštapalica je: “Nemoj biti naivan”, a druga po važnosti je: “Ti si idealist”.
Prvom vam daju za pravo, ali svjesni svijeta kakav je oni se radije mire sa svime i traže neka svoja mala otvorena vrata kroz život. Inteligentni kakvi već jesu, uglavnom pronalaze vrata i za to im ne treba neka velika borba, a ni podrška drugih. Oni se snalaze sami. Neki od njih su virtuozi snalaženja i to snalaženja po zakonu bez prevara i laži.
Omjer ovih trećih je jedan od tisuću, ako ne i deset tisuća. Njihov moto je: “samo JA “, a društvo je takvo kakvo je.
Na kraju, čemu ja vama kradem vrijeme, čitanjem ove moje analize?
Nije mi važno jeste li u prvoj drugoj ili trećoj grupaciji ljudi. Meni je važno da jedni drugima budemo ljudi.
Svi zaslužujemo neke bolje analize i neke bolje živote.