piše: Esad Redža
Društveno umrežavanje postaje jedan novi svijet za sebe. Osim nekih osnovnih pravila ponašanja, neka dublja saznanja kako to umrežavanje djeluje na nas ljude, nemamo.
Donedavno sam bio jedan od umreženih i jednostavno se iz nekih, ne osobnih problema, odlučio otrgnuti od te mreže. Popularno rečeno “skinuo sam se “.
Da, znam, zvučim kao bivši ovisnik, no ta vrsta ovisnosti je, mislim, daleko teža od bilo koje druge poznate ovisnosti.
Avatar koji kruži društvenom mrežom zapravo nisam ja. Mislim, jesam po imenu i prezimenu i nekim osnovnim osobnim podacima, ali po svemu drugome, to je netko drugi. Nekada bolji od mene samog, a nekada samom sebi neprijatelj.
Najbolje u svemu je trenutak spoznaje da taj drugi, neovisno od mene, počinje kreirati i upravljati mojim pravim životom. Zapravo, on, avatar, ima svoj život a ja svoj. Tko s čijim upravlja na početku bude skroz jasno, no nakon nekog vremena ovaj virtualni “ja” traži punu komociju i puno vrijeme za sebe.
Odnedavno su krenule studije o svemu navedenom. Stvorilo se u zadnjih deset godina dosta problema u tom virtualnom svijetu. Činjenica da samo Facebook ima trideset milijuna pokojnih korisnika, zastrašujuća je. Oni sami ne znaju što bi s tim profilima. Nemaju ih pravo zatvoriti, jer ne znaju tko je živ a tko mrtav.
Generacija mladih znanstvenika nudi rješenja za takve probleme. Oni preporučuju uvođenje oporučnog ostavljanja profila bračnom drugu, bratu ili prijatelju koji bi u datom momentu, mogao zatvoriti profil.
Oni pak, koji žele da njihov avatar živi i dalje, bez njih živih, mogu takvu oporuku dati ekipi koja vodi njihovu mrežu a oni će pak kreirati život avatara za budućnost, prema onome kako se avatar ponašao dok mu je gazda bio živ.
Bizarnostima nema kraja. Onaj čas kada se poželite skinuti s društvene mreže, onako bez najave drugima, zove se, po tim najnovijim studijama, “virtualno samoubojstvo”. Naravno, ne može se u raj kao samoubojica pa se tako ne može ni u virtualni raj. Mogli biste tim činom uznemiriti vaše prijatelje na mreži, izazvati kod nekih depresiju ili nešto gore. Dakle, saznao sam iz tih studija da sam izvršio samoubojstvo svog avatara i sad trebam platiti ceh tom svom nerazumnom činu.
Ceh ću platiti po njima tako što dogledno vrijeme neću imati pravo vraćanja svog profila u život, a kada ga i vratim nakon odslužene kazne, dobit ću status zombia. Tako da svi znaju da moj avatar ima šansu popraviti svoje stanje ali nema mogućnost famoznog lajkanja i komentiranja statusa, već samo pregledavanja i praćenja.
Da su društvene mreže otvorile neke ladice u mozgu za koje nismo znali da ih imamo, to je istina. Ali isto tako je istina da se mnogi javno deklariraju kako su na mreži zbog zabave i druženja kao takvog i da nema šanse da se kod njih stvorila ovisnost. Zapravo, iz njih progovaraju avatari, a ne oni kao ljudska bića i sve na koncu izgleda benigno i smiješno. Nije tako, vjerujte mi.
Sve je više onih koji pored svog službenog posla na računalu imaju otvorenu ikonu neke društvene mreže. Pažnja im bježi svakih pet minuta na tu ikonu, možda tog časa ništa ne objavljuju, ali su tu. Avatara nije puno briga što vi radite, on traži kontrolu samog sebe, bez vas. Napetost od iščekivanja komentara upravo objavljene slike ili teksta, ravna je napetosti u seksualnom činu. Studije opet kažu da lučimo toliko puno dopamina na svaki lajk koji od drugih avatara zaslužimo, da seks, onaj pravi, ne izaziva u nama niti upola toliko zadovoljstva koliko avatarsko lajkanje.
Na kraju, malo o vremenu kojeg u realnom životu, svi znamo, imamo sve manje, mislim na ono slobodno vrijeme. Dakle, obaveza je sve više i nekoliko poslova se treba raditi odjednom da bi se preživjelo. Druženja pravih više i nema. Obitelj je dovedena u pitanje zbog pomanjkanja vremena. Kako je onda to naše virtualno biće našlo vremena za sebe?
Studije kažu da u prosjeku provodimo dva sata na društvenim mrežama. Statistike su vrlo sklizak teren, no, da se iz njih nešto zaključiti.
Društvene mreže pomažu da se družimo i kada to, kao, realno ne možemo. Sasvim dobro opravdanje zašto su nam one potrebne.
Sve to štima dok ne oživimo avatara, nakon toga sve postaje drugačije. Kada on krene kontrolirati vas, a ne vi njega, onda će on kreirati vrijeme sebi, a vi ćete ga imati još manje nego što ste ga imali do tada. Druženja, ona prava, sada postaju još više nemoguća jer bože moj, pa svi su online, obitelj između sebe iz sobe u sobu s dva računala ili dva pametna telefona, lajka sliku upravo slikanu u trećoj sobi.
Mnogi će reći da pretjerujem i da oni nisu nikada bili tako grdo uvučeni u nešto što se zove društvena mreža. Da, mnogi će reći, a tek rijetki će priznati da im je avatar malo po malo, uzeo dušu.
Bilo kako bilo, pazite barem kome ćete ostaviti oporučno svoje profile. Avatare hranite, ali stavite ih ponekad na dijetu. Zagrlite život u živo kao i prijatelje oko sebe, budite umreženi ali ostavite rupu za bijeg prije nego avatar vidi tu istu rupu.
Naravno, jednom ću se vratiti i umrežiti, svakako prije uvođenja pravila, tako da me ne zovete ZOMBI.
Držite svoje avatare živima, tako da ste im nadređeni, jer u suprotnom …