Kristina Rogić
Ne znaš ti…
Koliko su mi bez tebe prazni dlanovi
Koliko sam sama; koliko želim, koliko čeznem,
koliko ištem..
Uzdahe mi ne čuješ…
Ne, ne znaš ti… nije ti rekao vjetar
Da me čuo da plačem za tobom
Nije ti kiša došla na prozor da ti šapne
Da svoje sam čežnje postala robom
I da svaki mi je dan samo jedan dan više
Koji vodi me k tebi; i k nama…
Ne znajući hoćemo li jedno drugome ikada doći
kad bude sijalo sunce od zlata; ili padale srebrne kiše…
Ali sanjam…
Sanjam… sanjam tebe; cvrkut ptica, sanjam život, sanjam nas…
Ne znaš ti…
ne… nisu ti rekli hladni snjegovi
Da zagrlila bih te; udisala miris ti, omotala se,
prekrila tobom; stopila tvoju kožu, tvoju put sa svojom…
I ne znam tko drugima bih bila; ali znam da tebi bila bih
I krv; i voda, i znoj
Meni bi mogao povjeriti svijet
Ali nije ti reklo jesensko lišće …
Da si ti u mojoj duši poput ruže što još u snijegu cvate
…divlji, borbeni, drski cvijet…