piše: Marko Jareb
Grad je započeo svoj svakodnevni život. Nakon noćnog sna, na svim mjestima se vide i osjećaju sve njegove žile kucavice. Najviše na tržnici i oko nje, grad živi svoj uobičajeni ritam. Jutros ga je malo omela kiša. Bez obzira na to, ljudi na tržnici izvode svoje svakodnevne radnje, donašaju raznu robu, otvaraju svoje štandove, i opet sve ispočetka. Novi dan nova sreća. Možda danas netko dobije na lutriju, ili nekoga strefi neka nesreća, tko li će ga znati, što je kome zapisano u zvijezdama.
Prolazim automobilom kroz gradske glavne prometnice u njegovom centru. Na glavnom raskrižju ne rade semafori. Zbog toga je prilična gužva. Pješaci su zbog toga više ugroženi, a svi moraju do centra doći tim raskrižjem.
Putem prema obali prolazi se preko autobusnog kolodvora. U ušima mi još odzvanja glas spikerice sa kojeg perona polazi koji autobus, dok bih čekao bus za Vruljine.
Tako se sjećam najave: „Autobus za Erup, Oviće, Kovišlac, nalazi se pred peronom 12, polazi odmah“. Po kolodvoru tada nastane takva trka, jer ti putnici što brže trče prema busu, koji je sav prašnjav i vozač u njemu još nije otvorio vrata. Svi se naguravaju na prva vrata, a vozač ih ne otvara, skoro vlada metež, pred zadnjim vratima stoji samo poneki putnik, vozač najednom otvori zadnja vrata, prvi do zadnjih vrata zbog guranja otraga još ne može unići u autobus, neki su ostali na prvim vratima koja se još ne otvaraju, najednom se otvore i onaj prvi zbog guranja drugih uleti odmah do vozača, zatim ostali jedva jedvice se probijaju za ući unutra. Strka nastaje i u autobusu za sjesti na sic, ostaje ih dosta na nogama, ne će im biti lako tako stajati sat vremena.
Suprotno od autobusnog kolodvora je riva, šetnica, koja sve više tone, u blizini je Lučka kapetanija.
Sjećam se da sam tu polagao ispit – Josip će u mislima – za voditelja čamca, bio sam još maloljetan, majka me činila da idem ishodovati tu dozvolu, nisam uspio, pravo da kažem nisam se puno ni pripremao za to, a oni što su ispitivali, bilo im je čudno što ja tako mlad dolazim polagati, ja im nisam sve htio pojašnjavati, oni su me oborili, a ja poslije nisam više nikada išao na taj ispit.
– Šta vi mislite zašto ovi grad ne može naprid? – obrati se društvu u kafiću blizu centra grada Joko – te nastavi – zato šta svi podmeću noge jedni drugima, svak oće da njegova pliva, samo svi gledaju svoju guz’cu, niko ne će da podmetne leđa, svi samo filozofiraju i uvik spominju di bi danas bili da nije bilo ljudi iz našeg grada, nema nikakve inicijative, sve je uvatila fjaka, a živiti se mora.
– A di bi bili – Kike će – isto ode u ovom kafiću, samo šta bi ode bija neki drugi vlasnik, ne bi niko ovaj kafić stavija na rame i odnija ga priko brda.
– Je dobro ti govoriš Kike – Cika će – samo nije isto biti pod svojon vlasti ili ko zna po kojon drugon, meni je samo ža šta je opet mladost izginila, ako se tako gleda kako ti govoriš Kike onda nismo morali stati braniti svoje, najbolje bi bilo da smo se svi pridali…
– E ljudi moji to ne ide tako kako govorite – Pave će – u čoviku se uvik stvori neki inat i ne da na se, pogotovo ka mu je život ugrožen, uvik su i naši stari branili svoje, zašto su oni gradili ove sve zidine i utvrde, zato šta su uvik bili u pogibelji da ih neko porobi i podjarmi, mi smo se prepustili stihiji, niko nije vodija računa da bi nas neko moga ugroziti, zato nam se i dogodilo da smo se skoro morali braniti goloruki, a ovi koji su ode došli, oni su s nama pili i jili, a uvik mislili kako će nas osvojiti, a da ne govorin da su s nama vladali već godinama u miru, nama je bilo važno imati koricu kruva i život bez brige, zato nam se i dogodilo ovo šta smo svi proživili, morali smo i mi misliti na neke druge zidine i utvrde ka i naši stari i graditi ih, dobro smo prošli i obranili se, danas smo mogli biti robovi naših dobrih susjeda.
– Ma dobro je, obranili smo se, i sada smo svoji na svom – upadne s glasom Joko – zašto sada ne možemo ići naprid, nego se sve zatvara, ljudi ostaju bez posla, je li nešto u nama ili je nešto drugo u pitanju?
– Prije je da je nešto u nama – Kike će – nismo složni, svi su ljubomorni jedni na druge, a tako se ne može naprid, nama je uvik neko drugi kriv, a mi sami nismo nika krivi, svaka skuža nađe muža, rekli bi naši stari, a ka nan je neki drugi u prilici da nan zapovida, opet ne valja, meni se čini da mi ne znamo šta oćemo, zato nan i je ovako. Svak bi tija kruva priko pogače…nismo mi zaboravili posal koji znamo raditi, nama tribaju ljudi koji nas znaju voditi, koji znaju naći posla i zaposliti nas, pa onda to šta smo napravili znati prodati i od toga i nama dati plaću.[1]
– Je dobro govorite, ma o ka’ je svita i vika, svaki čovik najprije misli na se, pa će najprije sebi dati, ne kaže se za ništa da je Bog najprije sebi stvorija bradu – Joso će.
– Ne mogu oni sve znati – Kike će – neko je za raditi, a neko je za misliti, bojin se da mi nemamo ni jednih ni drugih, evo sa ovi šta su na vlasti oni su i u prijašnjem sistemu bili na vlasti i naučili su na jedan način raditi, ne mogu se sa oni prominiti priko noći, zato nama i je ovako, još će puno proći vrimena dok mi nađemo prave ljude koji će nas voditi i s kojima ćemo mi stati na svoje noge. Svi ovi su isto naučili, liva ruka desni žep, i ne raditi puno, samo mudrovati i ići po sastancima, tute nema velike mudrolije, ili jesi za nešto ili nisi, ako nisi, odmakni se i daj priliku mlađima i sposobnijima da nešto provaju učiniti, samo se niko ne će da makne s fotelje, svima je udobno u njoj, pa će doći vrime, da ni oni ne će imati od čega živiti i svi će se morati vraćati na zemlju, a nama u našem gradu, zemlje bar ne fali, a šta će nan i zemlja ka ne znamo na njoj raditi, doći će vrime za preživiti da će se početi prodavati i ta zemlja, i to je ono najgore šta nas može zadesiti.
– Vidin ja da se svi pomalo vraćaju zemlji – Joko će – čistu se masline i sadu se isto, ma od toga se ne može živiti, sluša san na radiju di jedan agronom govori da bi se moglo živiti od maslina da ih moraš imati najmanje 2000 komada, onda moraš imati i po koji apartman za iznajmljivati liti turistima i još svoj brodić da preko zime možeš uloviti malo ribe, znači zimi riba i masline, a liti turisti, i onda ako možeš od toga zaraditi neke novce, kupiti stan te ga iznajmljivati studentima, eto ti male penzije svaki misec od koje možeš životariti.
– Ma svakako je uvik bilo teško za proživiti – Cika će – šta je bilo lako našin starima koji su živili samo od poja, nika nisu bili mirni, uvik su radili po cile dane za ono malo vina šta bi prodali u toverni, njima je bilo sigurno teže nego danas nama, samo šta svak misli da je drugome lakše nego njemu te da je najteži posal onaj koji on radi. Ma pravo da van rečen ja ne znan di ovo sve vodi i di ćemo mi doći na vaki način…
To nas je dovelo do toga – Josip će u mislima – da nam je mlado stanovništvo počelo iseljavati za boljim životom u bijeli svijet. Jedan znanstvenik je na HRT-u rekao kako je prema podacima Državnog zavoda za statistiku, RH u posljednjih deset godina ostala bez 68 tisuća osmoškolaca, a od toga njih 16 tisuća zbog
([1] Danas ljudi za preživjeti u poštanskim sandučićima ostavljaju listiće putem kojih traže neki posao. Na jednom listiću je pisalo: “Kućni majstor, brzo, kvalitetno i povoljno za Vas obavlja usluge: Zamjenu i popravak roleta, ugradnju žaluzina,trakastih zavjesa, komarnika, ugradnju i popravak bojlera, česma, vodokotlića, popravak električnih instalacija, stolarije, ugradnju kupaonskih elemenata, ugradnju raznih dijelova namještaja, ugradnju lustera, bonogracija, slika, razni popravci u kućanstvu, obratite nam se s povjerenjem na tel. piše broj, za obavljene radove dajemo garanciju. Ako za sada nemate potreba za našim uslugama sačuvajte listić možda Vam zatrebamo kasnije.“)