Dragutin Tadijanović
Izmeđ dasaka dvorišne školske ograde
Gledam vojsku kako ide ukorak:
Puceta sjajna, žuta, u suncu blistaju;
Sviraju trublje, žute, sjajne, svinute;
Udara bubanj i žuti poklopci.
Prolazi banda…Na bijelcu oficir.
Ej, da se smijem popet na ogradu!
Lako ti je gospodični učiteljici:
Ona dođe ranije nego obično,
Visoko stane na školske stube…i vidi sve.
Rano dođe da nama ne da vojsku gledati.
A ja da sam učiteljica… pustio bih djecu pred školu:
Gledajte, djeco! A poslije ćete sjesti uokrug
I svaki će pričati šta je vidio.
A naša učiteljica, da! samo rekne odozgo:
U razred! Koji prvi čuje, glasno zavikne:
U razred! U razred!… I svi odmah trčimo
Kao da nas čeka med, a ne računica.
Svima bi nam bolje bilo…
Da sam ja učiteljica!
Zagreb, 23. 7. 1935.
RAČUNSKA ZADAĆA
U razredu mora biti red i mir.
Kad izvadimo pločice i pisaljke,
Gospodična zada velike račune.
Ja ne volim računati.
No, svejedno, kad vidim da moram,
Zamislim se i pišem.
Brže sam gotov nego Adam.
On sjedi za mnom, i treba jako
Vrat istegnut ako hoće da prepiše.
Prepisivat nije lako. Jer gospodična
Na klupu usred razreda sjedne
I čita, gleda… Ilustrovani list.
Hoću li moći ikad, samo na čas,
Razgledat slike Ilustrovanog lista?
Šta bi to moglo da znači: i-lu-stro-van?
»Gospodična! Zašto vi nikad
Ne pokažete, bar jedanput,
Slike…makar samo meni,
Jer zašto ja prvi zadaću svršim?»
Tako ja mislim u sebi i šutim.
Gospodična lista…i ne vidi me.
Zagreb, 23. 7. 1935.