Iz naše arhive/ objavljeno 24.06.2018.
Sven Adam Ewin
U ranu zoru,
Čim sunce virne,
Moj dida ustane,
U nebo zirne:
– Vidi ti, vidi,
Kad prije svanu?
To se već vidi
Kao po danu!
Kasnimo! Kasnimo!
Pa u letu,
U brzinu
Ubaci petu!
Časkom umije
Da se umije.
Oči i usne
Vodom pljusne.
Začešlja kosu,
Nabrusi kosu,
Fićukne kosu,
Siđe niz kosu,
Kud prođe prosu
Sa trave rosu…
I meni drag
Ostavi trag…
Pa ode mladu
Kosit’ livadu.
Prije neg ode,
Meni rekne:
– Siđi, golube,
Kad pripekne,
Donesi didi
Pola vekne,
Komad sira
I hladne vode.
– Ajd’ Bog!
Kaže …
I ode!
O podne, u hladu,
Ja prostrem jelo
Mome didi.
Zovne me: – Hajde,
Jesam mu gajde,
Dođi i ti,
Sidi pa ìdi!
Pa onda idi!
Poslije objeda,
Dida me gleda:
– Dobro sam ijo,
Živ mi bio!
Dodaj demižon,
Vode bih pio.
I da ne dužim,
Ja didin jezik
Ništa ne kužim.