Ivan Dobra Žirjanin
Ma skoro će kvarat vika
od lutanja mog po svitu,
al’ srce je puno slika
ka’ na lipon latic cvitu.
Te mi slike vajk šaplju:
timun tribaš okreniti.
Niz obraze suze kaplju
čin se doma svoga sitin.
Jadran zove, zemlja zove,
a duša mi diže idra.
Nek’ mareta ispri’ prove
pini, suška, kida sidra!
Ispo’ mrkog, škurog neba
kaleb moj me eno prati;
kli’ će, viran sve do greba:
zavičaju svon se vrati!
Lanterne te drage vodu;
užga’ će se noćas tebi
i kazati put tvon brodu –
izgubija da se ne bi.
Ispuni’ ću zadnju volju
još doklen mi ovo mota:
vratiti se rodnon školju –
to je želja mog života!