Ivan Tumbas
Nestaje tiho ko’ jutarnja magla dolova rosni
taj mali salaš,
salaš ditinjstva mog,
salaš otaca i didova moji.
Miris brazde prolićnog oranja,
fijuk konjskog repa što muve tira,
nestaje tiho, nečujno.
Potomci naši na sliki samo,
salaš će kadgod,
moždar pogledat i čudom se pitati.
Jesul’ ode očevi naši živili?
Kojeg li Balkana?
Bez struje, s vodom iz bunara,
na običnom đermu?
Znam.
Stidit će se prid Evropom,
al’ nikada svatit neće šta znači…