Ivan Tumbas
Svaka tica svome mistu leti,
makar s tugom napušteni jadi,
svome rodnom kraju želim poći,
makar malčak, šnjime provesti noći.
Proujale godine, gazde se izminjale,
al osta izvor isti, ku što su kazli naši pređi,
na vrvu osta kula Stjepana,
crkve stare nema, a zidina kome smeta.
Nemarim, obašo sam, pra postojnu naši stari,
napio se vode sa izvora Bune čiste,
bistra vodo al si brza,
jakost tvoju Bunjevac čuva,
otrli su sve korene naše,
nedam izbrisat riči zapisane.
Ploče stare nema,
što prečasni Krpotić stavi,
osta uspomena na prošla vrimena,
koju nikom otrt nedam,
divane mi dođoši novi,
da su to samo snovi,
jel bunjevac nebi tamo.
Kazo sam dicama mojim,
što se nesmi zaboravit tako,
svoj rodni pra kraj dičnih Bunjevaca,
koji trbuvom za kruvom dođoše u ravnicu,
nizina ih omekšala pa sad snama makar ko upravlja,
zato dico moja neslušajte riči novi gazda,
nijedan nedivani ričima pra otaca.