Vanja Škrobica
vodenim pogledom
probijam prljavo staklo prozora
zatvorim otvorenu knjigu
na stolu
jutarnji povjetarac giba zavjesu
zora je najteži dio dana
kad se koncentriraju sati nesanice
šapućem Antigonin monolog
mrtvi se ne vole
a živi još manje
što još mogu napraviti?
i za koga?
osušile se grimizne ružice u vazi
vodu im nisam danima promijenila
upalim TV:
dokumentarna emisija o parenju cvrčaka
pokušavam moliti
ne ide
pokušavam postiti
ne ide
pokušavam ne plakati
ne ide
listam album iz djetinjstva:
bila sam dugo ćelavo dijete
gotovo sve dok nisam
zakoračila u predškolske godine
već tada sam, zajedno s albino dečkom,
bila izolirana
zaključam prošlost i odreknem se hrabre Antigone
posegnem za pićem
zatresem glavom: “Uuuuh”
možda sada zaspim
snom pravednika
2008.