Zvonimir Nemet
Kad sklonište duše odškrine vrata i…
Počnu da izlaze note…
Kao u sevdahu pune čežnje…
Tuge…
Iz vojvođanske žice kapne suza…
Postaneš neizmjerna čežnja i vraća te…
I srce te vuče…
Šumovito, zemljano i vodeno bude…
Izgubiš se, preplavi te ravnica…
I konji se otrgnu i jure…
Diže se prašina…
Poteku vina, kupaš se u…
Ljepoti…
Onda ti duša zatvori vrata…
I znaš da je daleko…