Sven Adam Ewin
I sve je ritam. Sve je ritam samo.
(Prva, pa druga, pa treća, pa če-ta.)
I kuca, kuca, kuca neprestano,
Velika Ura Stvoritelja Svijeta.
I sve je ritam. I u ritmu traje.
Od uspjeha i slave pa do sloma.
I svemu ritam od početka daje
Tiktakalica Božjeg Metronoma.
Pa ipak na čas i taj Sat je stao,
Dok su ti preci za te ritam krali.
I otad kuca, a da nisi znao,
I u tvom srcu jedan satić mali.
U ritmu otad pjevaš. Igraš. Pišeš.
U ritmu krotiš podivljalog ata;
U ritmu plačeš, smiješ se i dišeš
I sav si Zlatni ritam Zlatnog sata.
I ti ćeš nekom isti ritam dati,
Uz nježni sudar dvaju sretnih srca
I tad će načas čitav Svemir stati,
Dok novi satić ne počne da kuca.
I sve je ritam. I u ritmu biva.
Ritam ritmu – u ritmu ritam šalje.
U živom i u mrtvom on se skriva.
Pa i kad ničeg nema – živi dalje.
On živi vječno. I prethodi Početku;
I proteže se iza samog Kraja.
On je u svemu. Potomku i Pretku.
Ritam u ritmu Nespojivo spaja.