Vanja Škorobica
ni teško napisat pismu u Zagrebu
u jesen kad šuška lišće pod nogama
a drvoredi se obučedu
u zelenožutecrvene kolure
ni teško uzet kartu i lapiš
i napisat stih
ni usrid promalića
dok puca top s Griča
i plaši gladne golube
lako najdeš prave beside
u plavin tramvajiman
kod kumic’ na Docu
Maksimiru jol’ Zrinjevcu
i o Dalmatincima u Zagrebu lako napišeš pismu
i najdeš ih u điradi suboton na Trgu,
Slobodna im ispod ruke ka sinjal raspoznavanja
i prizivaju miris mora i vonj domaće spize
lako Zagreb zamanta svojin šarmon
vodoskociman, crikvan i muzejiman
plemićkim grbovima na ruševnin fasadaman
gospodon ča elegancijon sličidu na Bečane
stvarno mi ni bilo teško pisat pisme u Zagrebu
čak i kad san bija izgubjen brucoš
i kad san ubija vrime u šetnji Ilicon
joli kad san s Matošen
brojija zagrebačke kampanele
danas u sićanje vraćan vrime
kad san bija zarobjen
jubavnon sumaglicon
kad san te čeka ispod Konja
pa smo grijali dlanove
na škartocu s teplin maruniman
Zagreb ni izgubija šarm
u njemu i danas žive poete
ča s lakoćom pišu pisme
ja više niman kome pisati