Mira Eljazović
Ni mi bilo zdeno,
a snegom je pokrito bilo
dvorište celo.
Ni mi bilo zdeno,
deca su stezicu prtila
i sve bilo je belo.
Nesmo se ničega bojali,
dok sanjke su jurile kak nore
mi smo se veselo smejali.
Nesmo se ničega bojali.
Na vuskom putu pri visokom bregu,
mi bezbrižna smo bili deca
v glibokom mekom snegu.
Cestom su konji bežali,
vlekli su velike saone.
Zdaleka, stiha se čulo
cinjkuši kak zvone
cin,cin,cin,cin.
cin ,cin,cin,cin.
Prešla su tolika leta,
puno je sećanja ostalo
o mekoj čistoj bjelini,
o mojem dragom selu,
o mojoj podravini.
I sada v stranem svetu,
malo dete v mojoj duši
često mi popeva
cin,cin,cin,cin
cin,cin,cin,cin…
Makar znam da zima više nigdar
ne bu bila onak čista i bela,
tak rada se sega setim pak sem vesela.
Cin,cin,cin,cin
Cin,cin,cin,cin