Dragutin Tadijanović
Ja se ne volim ni s kim tući
i nikad neću da dotaknem
kad me nagovaraju i kažu:
ne smiješ dodirnuti njegovo uho.
Kad nas učitelj pusti iz škole
najprije idemo svi u redu,
a poslije, čim nas ne vidi više,
tuku se s onima iz drugog sela.
Ja ne volim o tome niti govoriti.
Meni je najdraže kad idemo kući
a netko vikne: Tko će bit magarac?
Ja onda kažem: Metnite na me torbe!
I svi na moja ramena povješaju.
A meni nije teško, jer znam da nosim
i Jelinu torbu. Mogao bih za nju
da nosim, sigurno, trideset i tri torbe.
Al nikom ne bih priznao da sve nosim
zbog Jele!…Koji možda o meni misle da sam
magarac pravi, znam: vara se i ne zna…
magarac, to svi već znaju, imade dugačke uši.
nije se lagano ni prilagoditi ovom stilu pisanja i razmišljanja ovaj magarac me jednostavno pika u oči..
..žao mi je poput i neke druge životinje… da ovako nemilosrdno visi na rudi… bez ikakove druge pomoći.
Lp