Igor Divković
Vakat za plakat
Drveće diše
tiho,
lahor se, s lišćem,
igra još tiše,
top tame je
uh, gluh,
nit’ ćuka
ne čuje više!
Kiše,
kao da traže
drugo nebo,
druge oblake,
još tamnije i teže,
još zeleniju
tugu trave,
da je za crnu zemlju
veže.
Iz crne zemlje
crna tuga.
Iz crnih oblaka
svijena duga.
Žareno sunce je
iznad svega,
memle dolina,
mrakuše brijega.
Iza brijegova,
iza dolova,
nit’ s od svitanja,
nit z od zore,
još mrčim se ćuti
moje nebo,
moja zemlja
i moje more.
Svemir je sam,
k’o izgubljeno kerče.
Hladan je u svojoj
dubokoj duši.
Sve cvokoće,
sve zebe,
u vlastitoj crnoj rupi
se guši.
Drveće diše
tiho.
Lahor se, s lišćem,
igra još tiše.
Kud’ će poći
pekmez noći
kad nigdje
ne vidi doći?
Natenane
Laganini
pada
mrak.
Laganini
guta
zaton.
Uton,
za gušu,
guši
sunce,
kakav,
jebeni,
zaklon!
Pada
i pada
i pada
noć,
natenane,
pravi
festival
tame!
U dubinama,
tog tamnog
vilajeta,
niti kokoši,
niti jajeta.
Tika – taka
Tika
taka
srce
mraka.
Tika
taka
sunca
zraka.
Tika
taka
astri
traka
Tika
taka
pizda
svaka.
Svaka
pizda
i
pizduni,
tika
taka
mufljuz
mraka,
svaki
luzer,
svaki
stvor,
tika
taka
kanta
kor.