Sven Adam Ewin
otkako te nema
dogodi se ponekad
da oblak oblikuje tvoje lice
vrhunskom kopipejst tehnikom
u lice anđela
onda ja dignem glavu s nadom
a vjetar te učas iskarikira
rubnim sfumatom
u vučicu
ja na to vrisnem od bola
i izrešetam oblak mitraljeskim rafalom
pa iz njega kiši prljava voda
na vjetrobrane automobila
na kojima brisači na brzinu
iscrtaju liniju tvojih obrva
znam da pričam gluposti
ali može me smiriti samo škripa vrata
u staroj kući u kojoj se tvoj glas sonorno inkrustirao
u zahrđaloj šarki
kad zaspim
molim se da te dobri oblici bešćutno prognaju
prije nego te ujutro opet vidim u svemu prije svega