Ivan Dobra Žirjanin
Konobo moja, konobo stara,
uspomeno, lipoto mi draga,
sa’ si sama, sliko mog oltara,
ne grije me sunce s tvoga praga.
Nestalo je žamora u tebi,
nikog nima ča su s tobon cvali,
al’ ti duša ostala u meni
kada su me puti u svit zvali.
Na tacima ležu karateli,
a vino je do dna popijeno;
kaj da su mi najdraže vazeli
oka’ nismo u tebi zajeno.
Rasula se vidra i spunjaci
u kojima stari su mastili;
ne vidu se babini krnjaci
ka’ bi smihon goste pogostili.
Konobo moja, suzo mog školja,
nide pisme i one tepline;
ni vonja rib, ni mrljusa polja,
ne čekaju u tencu masline.
Nima ni mriž uza zide škure,
a bilo ih svakojake vrste;
pasale su i njihove ure,
i ne bodu škrpuni u prste.
Kamenica davno je prez ulja,
toga žutog tekućega zlata;
niti žuljo, nit’ mareta ljulja,
al’ na vitru vrane straši lata.
Na brukama niki misi visu,
po tlohu je kerp o’ stare robe;
duh moj pita: Bože, reci di su
svi ti glasi iz moje konobe?!