Igor Divković
Mramorno more se
valja.
Jedna terasa, nad njim,
sve dalja je i dalja.
Dok sunce pada,
akšam se diže,
sjene
zatona
sve bliže su
i bliže.
Iz mraka,
polako,
ukazuje se silhueta
Dilare,
sve duža je,
sve bliže je
i bliže.
Njen psić
uz njen je gležanj,
oportuno ga liže.
Vruće je,
kao što, već,
zna biti na Bosporu,
u Dardanelima,
u Tireni.
Dok
čežnju gasi
hladnom La Trappom
sve je dražesno na toj
ženi.