Marko Jareb
Zavičaj! Što je to?
Je li to šum valova?
Jesu li to puni hoteli
turista? Ne, to nije šum valova,
ni hoteli puni turista,
to je pogled u rodno
mjesto na odlasku, ono
što nosiš u srcu, u
mislima, kopanja za
misiti kruv, bukara i
lakomica za pritakati
vino, komoštre i
kotlenica, komin i suze
u očima od dima s njega.
Miris dimljene pancete
pod gredama i vina kojeg
popije konoba pri toćenju.
Maslinovo ulje u kamenici,
zelje u vrtlu, stara odrna
u dvoru. Eto to je moj zavičaj.
Naravno plićaci i vale, škrape i
grote koje su mi se usjekle u dušu.
Moj zavičaj je trata koju ribari potežu
s kraja. Moj zavičaj je kaić i idro,
burtižavanje, štropi, vesla i škermi.
Sve je to moj zavičaj. Masline, smokve
i loze i to je moj zavičaj. Timun i jagluta
gajete, mankuli na gajeti, jarbol i flok,
šum vitra ka’ idru stare gajete, a morete
ih tuču u provu. Sve je to moj zavičaj.
A inbalavanje diteline, brananje zemlje,
škopljenje, plivljenje i kidanje zaperaka na
lozi, i to je moj zavičaj. Balote, tumbula,
trešeta, briškula, kimeno, pa i to je moj
zavičaj. Na odlasku se nosi sve to
narečeno u srcu, cijeli zavičaj nosiš u duši.