(sonetni vinac)
Ivan Dobra Žirjanin
I.
sigumo se sićaš onog zanjeg dana
dolizla ka’ si u onome fići
zbunjen san vas dršća ka’ na vitru grana
okolo se bili raspivali tići
moralo je biti usri’ sride lita
ka’ si obućena sva bila u bilo
pomuće mi došla strašeći se svita
jer je život tija, jer je srce tilo
a i ja san tija, željan san te bij
nada san se víli da mi smilo kroči
u smrknuće dana ka’ san tebe snija
žar tepline tvoje donile su oči
u mrzloj mi duši svit je oživija
igra san se s tobun do kasno u noći
II.
igra san se s tobun do kasno u noći
pribrdija sritan okucaj reloja
kuntajući kako ništa te ne koči
ća od mene pojti, jerbo si sva moja
letila si s manun modrinon svemira
povr’ Dinarida i Jadranskog mora
stiščuć se uza me nisi dala mira
gorila nan srca kaj berkule bora
pasalo je vrime baš u jednon trenu
sva si za me bila kajno božja mana
kaj cvitovi rajski ki nikad ne venu
stog si za moj život spasonosna kana
ča izliči ranu tešku otvorenu
lipša si mi bila neg ruža ubrana
III.
lipša si mi bila neg ruža ubrana
poljubce smo pili do ultime kapi
nije nan ostala niti jena kana
ali duša jopet za tobun mi vapi
i sada se sitin zagrljaja tvoga
pribili’ ruk tvoji’, i nježni’ i lipi’
grlile me čvrsto oko vrata moga
kaj i bršljan ka’ se za stablo prilipi
daj, izlapi slutnje i srca mi boli,
iz nutrine moje pelin vas istoči
niko mene više nit hoće nit voli
ter ublaži tugu u mojoj samoći
bljutavilu ovon dodaj mrvu soli
virova san u te i u tvoje moći
IV.
virova san u te i u tvoje moći
da budemo jedno da mi budeš druga
i da budeš anđel moji’ tamni’ noći
da mi sunce zasja i nestane tuga
more bit da jesi, ja to ne znan sad
isplakala ljubav ku smo izgubili
mlad ti bija nisan, a ti za me mlada
pari mi se da je nismo i ubili
kušala si slador o’ moje dobrote
čekala si ure da tice pokrenu
srca okucaje kraj puste grihote
ča ne ljubin svoju ja šesnu sirenu
jer misli su tvoje razgovor na mote
ali to je prošlo sve u jednon trenu
V.
ali to je prošlo sve u jednon tre
digla si se naglo i lešto nestala
parila na ticu jako pristrašenu
a zbog česa sve to – samo si ti znala
volija bi da je tomu vrime kriv
u ariji ča je vonjala na jugo
a nide je vanka zaškripalo drivo
nisi rekla ništa, moja pusta tugo
nisan ni prispija da te nagovorin
ja ti nika’ ‘vako učinija ne bi
uzalud te molin, sudbu tešku korin
a vitar krešija i blizu su grebi
moj duh diviti se (dok se ne umorin)
ni kuntala nisi da će jopet tebi
VI.
ni kuntala nisi da će jopet tebi
poslin svih nevera svitlit svićarice
i da ću dunboko odlučit u sebi
da mi budeš idro moje manalice
dala si mi svitlo, kaj sunce maslini
stvorila pâs babin posri’ moga neba
i dodala veslo mojoj sandolini
pa san posta tica, ona draga zeba
ča ‘no lipo piva i u tvojoj gori
i ča mi pomaže zamrsit katrenu
još pomalo skritu i u svojoj flori
di će s vitron balat na bilon kamenu
virujući da će, čin se dogovori,
azur neba Božjeg osvitliti mrenu
VII.
azur neba Božjeg osvitliti mrenu
jedino će unda more li se zbiti
da te najden novu, veselu, paprenu
ma ne onu ča ću zbog nje suze liti
a mogli smo letit morima azura
a mogli smo guštat o’ marete pini
a mogli smo idrit i kada je bura
a mogli smo pisat imena u stini
da smo falša stabla, nevaljavo kiće;
da smo lažni uzdah – nami nika’ ne bi
ni pivale tice, ni cvitalo cviće
vazda bi mi bili kaj tice u kebi,
daleko bi od nas i bilo proliće
bol kada ti moju donesu kalebi
VIII.
bol kada ti moju donesu kalebi
doznati ćeš ipak da mi srce plač
ali ono nika’ zaplakalo ne bi
da ga nisu bole rukoveti zdrače
mislija san s tobun siditi na škrili
uživati sunce do samog zalaska
radovat se tebi, tebi mojoj víli
čekajuć u škrapi da more zapraska
poput tebe takve i ono prkosi
poput tebe takve i ono se trudi
da te štropi golu po licu i kosi
uža i zaspati al’ se brzo budi
pa zaščiga ščigon pa se svo uznosi
u sićanju na te i na tvoje grudi
IX.
u sićanju na te i na tvoje grudi
vajik želin da san u njidriman tvoji’
da me k tebi rine neki vihor ludi
i da tamo ljubav sudbinu mi kroji
zalanpa li samo, pari da te gubin
i ozbiljno mislin da si mi odmuzla
tek jedino u snu dikor te poljubin
jer gospoja ljubav kaj da je popuzla
bacija san sidro ali nije sïlo
daleko o’ kraja di se ribe jate
dno je predunboko; tako se to zbilo
i sa’ živin s nadun ove tužne sate
ukaže l’ se slikon tvoje teplo krilo
radost me obajde da ću bit uza te
X.
radost me obajde da ću bit uza te
ka’ je more sinje pitomo i diblje
ka’ se topit budu i mriže i trate
ka’ se brod naš mali na mareti ziblje
znaden da je prošlo ono litnje vrime
muntale bonace, prispile nevere
pa me svega trese mrzlitad o’ zime
niko priko mene sukance ne stere
dani mi pasaju, jutra kasno stižu
nikog nide nima da me bar pokudi,
jedino anđeli od mene ne bižu
oko mene svoje brige brinu ljudi
osićan se blizu kaj Isus na križu
a sada me samo samoća probudi
XI.
a sada me samo samoća probudi
da bar čujen tice ujutro u zoru
da bar sunce jarko u duši zarudi,
na škrili, na žalu i na plavon moru
di nan je najslaje i ka’ je bonaca
ka’ za krugon bilin cipli zabaraju
i ka’ nebo modro, na koncu konaca
zbog ljubavi svoje, kalebi paraju
al’ po tebi takvoj kaj da je kraj svemu
prava ljubav nika’ ni bila na rate…
stog ću se primistit ja na drugu temu
da anđeli s neba jopet mi te vrate
mogu li se, ajme, ufati bar čemu …
zaljubljen san u te i mislin još na te
XII.
zaljubjen san u te i mislin još na te
i u živoj viri da ću sresti Boga
stvorena si za me, kajno i ja za te
pasati ne mogu ja sa’ priko toga
ti već moraš jednon svatiti i znati
da ja vazda želin da budemo skupa
da Svevišnji more blagoslov nan dati
da do kraja srce o’ blaženstva lupa
dade li ti drugi i više i bolje
i ako mi tako razum tvoj presudi
teško će mi biti prez smisla i volje
kada dojdu dani crni i sulu
pa sporadi rane kojega se kolje
evo Boga molin da više ne prudi
XIII.
evo Boga molin da više ne prudi
ta rana dunboka; nek mi zakon štije
za pokoru moju, za život mi hudi
ča ga nisan proša na način beštije
nide nika’ nisan barufe činija
niti krivnju nosin za ovo mi stanje
učiniti dobro svima san želija
svidoči to vira i moje ufanje
da ćeš biti moja, da ćeš biti draga
i da ćemo svojtu mi zvati u svate
samo nami triba largati se vraga
ki će čari stavit i na me i na te
da se smiri, kada projdeš priko praga,
rana mog čekanja u ove mi sate
XIV.
rana mog čekanja u ove mi sate
preteško sa’ pada, ‘oćeš li stog dojti
i doniti justa da mi muke skrate
ol’ zaspravlje smiraš onon drugon pojti
a sada ti šaljen ove pisme moje
one će ti možda sve o meni reći
oćeš li prominit osićaje svoje
doznati bi tija – cilj mi je najveći
pojćemo u kino, hoditi na fešte
jer bi’ ćeš mi žena za mene udana
vodi’ ću te svukud, minjati ćeš vešte
i vajik ćeš biti sritna nasmijana
a ka’ mi doletu tvoje ruke lešte
sigurno se sićaš onog zanjeg dana
MAGISTRALE
sigurno se sićaš onog zanjeg dana
igra san se s tobun do kasno u noći
lipša si mi bila neg ruža ubrana
virova san u te i u tvoje moći
ali to je prošlo sve u jednon trenu
ni kuntala nisi da će jopet tebi
azur neba Božjeg osvitliti mrenu
bol kada ti moju donesu kalebi
u sićanju na te i na tvoje grud
radost me obajde da ću bit uza te
a sada me samo samoća probudi
zaljubljen san u te i mislin još na te
evo Boga molin da više ne prud
rana mog čekanja u kasne mi sate
(New York, 23. prosinca 2003.)