Ivan Dobra
Čekajuć zoru,
viran svon Jobu*,
misec je uša
u moju sobu.
Iz plitka me on
probudija sna,
kaj da mi brige
oduvik sve zna.
Revanje čujen
umisto pivca:
to mi je pozdrav
od nekog sivca.
Dižen se lino
i gren k prozoru
pogljedat lipu
žirajsku zoru.
I ovog jutra
sunce se rodi,
pučinon tihon
jedan brod brodi.
U mome vrtlu
u zoru ranu
rebac sletija
na suhu granu.
Cvrkuton on me
užanci vrati
koju je svaki
morao znati:
u polje rano
tribalo pojti,
a kasno nazad,
umoran, dojti.
Pusto je polje,
više nikog ni,
pa vinograd naš
zanavike spi.
Gusta je trava,
radić se žuti,
zdračama eno
pokriti puti.
Prolazin poljen,
rosa me budi,
prolitno sunce
grije mi grudi.
Tice se dižu,
ne dan in mira,
u daljini brod
upravo svira.
Iden sve brže,
sa više volje;
jutro je došlo
u moje polje!
* Job – po biblijskoj priči bogati pravednik koji pobožno i strpljivo podnosi sve nevolje i nedaće, kojima ga Bog iskušava, pa se za nj kaže da je simbol strpljiva putnika.