Ivan Dobra Žirjanin
U štajunu ka’ je vrime trgačije,
ka’ se nije moglo ni kroz pute projti,
sve je unda bilo puno drugačije:
hodili bi sebi, drugomu i svojti
.
trgati u trsje na sve Božje strane.
Po poljima dica vazda ragatala:
strašila bi tice, lomila bi grane,
čak bi do Zaloke nika zalutala.
Čekala i’ kuća sva o’ bile stine,
u brunzinu zelja, s kunčon koromača,
u kon bi se našla i feta slanine
o’ krmače ku bi skunčala lomača.
Nozdrve bi grizle slake barotine,
još ka’ bi i’ s vinun domaćin pojača!