Sven Adam Ewin
Da imaš smisla, Bože, za malo igre, ja bih
(Dok Ti se gore sporiš sa sinom Isukrstom),
U mašti makar svojoj (jer vidim: Ti ni da bi),
U hladu smokve sjedeć – pozvao Tebe prstom!
.
Ti prognanik bi bio, još zacenut od plača,
Ja nadmoćno i strogo podviknuo bih ozgo:
– Sad malo Ti obrađuj bašču prepunu drača!
I korov nek ti rađa! I jedi bilje poljsko!
Na vapaje Ti zdvojne ja ostao bih leden
(Da time malo smekšam tu Tvoju narav tešku),
Da Zavjeta se sjetiš i vratiš me u Eden,
Iz kojega me izgna, a bez prava na grešku.
Gospodine, oprosti, na drskosti tolikoj,
Jer moji horizonti još suviše su uski,
No ono što se mota u pameti mi plitkoj,
A zašto sagriješiti – isključivo je ljudski?
Ti svemoguć si, Bože, načelo to je prvo!
I pravo je na grešku i Tebi valjda dato!
Učinio si propust: posadio si Drvo,
Zar i Ti ne bi mogo ispaštat malo za to!
Ja nisam opak. Nisam! To „oko je za oko“!
Jer, ako dobro pamtim, principi to su Tvoji!
Stog pleme Adamovo, dok traje coprifuoco,
Baš ne ljubi Te, Bože! Već strašno Te se boji.
Dok brišeš znoj sa čela i k nebu dižeš oči
I pitaš: – Gdje je Onaj, što više doći ima?
Ja hladno bih Ti reko, da sigurno će doći.
Ta tek je prošlo prvih dvije tisuće zima!
U pustinji si. Hodaš. Sva Trojica u Jednom.
– Pa gdje je ta Oaza? – Pitaš se krajem dana.
Ja vidim da si žedan. Ja neću reći žednom:
– Oaza Ti je, Bože, pusta fatamorgana!
No ovo priča tek je. I bolesna mi mašta.
U mojoj glavi ona neprestano se mota.
Stog usrdno se nadam da Bog mi ovo prašta.
Zar On bi mogo drugo, kad Čista je Dobrota.
(Iz knjige “S Bogom na Ti”, Sandorf, 2021.)