Piše: Štefica Vanjek
Slušam neku večer Dnevnik i shvatim u sedamdesetoj godini da sam posve nepismena. Bože moj čemu sve škole i sav radni vijek u odgoju koje sam završila kad više ništa ne znam.
Učili su me da je jezik živ i da se mijenja, ma sve mi je jasno, ali jedva sam savladala novi elektronički, ili još nisam jer mi unuci stalno moraju ostavljati prijevodnike (titlove) za sve te novotarije. Nemam obnovnik (regenerator) za moždane vijuge da se svega sjetim kada treba, probala sam i ginko, i sve ostale pokuse ali ja sam tvrd orah pa ništa ne pomaže. Pamćenje mi je postalo kao da je netko uzeo prebrisnik (korektor) i izbrisao sve što je nepotrebno, pa se potkralo da se više izbrisalo i potrebno.
Svemrežje (društvene mreže) sve manje posjećujem jer me ispod svake moje objave dočeka poruka nekog Engleza ili inog „keza“ koji bi se družio na svemrežniku, sve to lijepo pospremim u odpadalište ( odlagalište smeća) i zatvorim prikaznik (displej). Ma gdje su našli mene staru babu za druženja kada sa svih stranica iskaču mlade, zgodne izretuširane žene. Misle:„Mamac je bačen, stara će nasjesti da joj ukrademo podatke, a poslije neka se žali upravi vodovoda“. E, toliko nisam još nepismena da nasjednem na zgodne tipove s tko zna čijim fotkama. Uskoro će mi trebati raskuživač (dezinficiens) za moj laptop da očistim sve nepotrebne sadržaje.
Glad me uhvati uvijek navečer pa kažem, zbog šećera (izgovor za bogove, i moje dušebrižnike) moram smazati dva tri dvokriška (sendviča), kad nemam u blizini, skoknem po brzogriz (fast food). E, ti dvokrišci stvorili su mi fobiju od vage, svaki puta naježim se kao dikobraz kad na nju stanem i čekam rezultat.
Mislim si, zašto meni šećerašu nisu dali te injekcije za kojima je poludio cijeli svijet, od kojih se mršavi, nego su mi dali ove od kojih se debljam (ma je tablete, moš mislit, moji socijalni zubi nikad nisu spremljeni na sigurno pa stalno melju kao mlinovi na Gacki). Još malo bit će mi teško preći preko ceste na usporniku (ležećem policajcu) jer ove debele batke neću moći tako visoko podići, svaki puta oblije me znoj od muke kao da sam u znojilištu (sauni) kada moram u pješačenje.
Ma, nisam ljudi moji samo ja nepismena. Slušam na TV-u voditelje i javnozborce (PR stručnjake), oni su nepismeniji od mene. Oni čak ni naglaske ne upotrebljavaju književno točno, političare ne želim ni spominjati jer tu bi stručnjaci imali i te kakvog posla.
Sretna sam što me moja baka Bednjanka nije naučila bednjanski, i ja bi imala problema sa svim tim književnim i pravopisnim pravilima. Nekoliko pravopisa jednog jezika, u jednom životu je previše.
Znate što, neću se više baktati s novim riječima i književnim jezikom, za to imam lektora kada šekspiriziram (pravim se veliki pisac) odem biciklirati (voziti bicikl), ali u kući, možda usporim slaganje sala kao tuljan.
Proljeće dolazi, jedva čekam kao kokoš čeprkati po dvorištu, neću bar biti blizu frižidera. A vi koji možete biciklirati pravim biciklom uživajte u krajobrazu (prirodi).