piše: Nada Vučičić
Sanjala san nemirno more. To radi onog blente Putina i Amerikanaca. Ma radi izbezumljenog drona ća se zbunija kad je srija ruski bezobrazluk.
Probudio me san. More se propelo ka konj i nasrnulo na kopno. I na moju anksioznost.
Onda san se dala u pensanje:
– ovo je doba idiotizma, utekli svi moćnici iz ludnica. Čovika se dočepa možđani virus pa ždere sive stanice. Nema Agate da vrati strihinin.
Caruju pametni nad ljekovima, a virus mutira. Čovik uništava majčicu planetu. Već su to vidili i ispričali oni prije nas. Preživjeli?
Umisto da spavan i sanjan rajske livade muči me nemirno more.
“Jebe mi se” napisala je jedna dama intelektualka na fb a ja se zgranula. I ogovarala je šokovito. A, sad, ovog trena, odma mi pala u sive vijuge.
Tribala san sanjat Kristijana, njegove cigane, manje bi se pripala. Ne uzburkano more, nikako one podivljale valove ća potapaju sve.
Danas ću opet bit grintava. To je ka amen. Sitit ću se, al i primučat, materinih riči:
“Pusti je, ne može joj kolač na ruku!”
Znan, tribala san se okrenit na drugu stranu u postelji i nastavit spavat. Možebit bi sanjala novi san, ono da plovin na leđima dupina u sunčano jutro. Ma nisan, digla san se slagat oprano suđe i budit suside klapanjem.
I čekat svitanje.
Onda sve bude lakše.