Jelena Stanojčić
Ulazi mi kroz prozore
pa me budi
i doziva da mu priđem
u zagrljaj da mu padnem
da uskočim u njeg’ snena
da krenemo kako znamo
i klokoće i žubori i grgolji
zrakom sunca proviruje
mirisom se ogrnulo
lipin dašak
s vjetrićem poskakuje
sakrije se i kotrlja
pa izviri
pa se smrači na trenutak
zagrli me pa se smije
oblakom se naoblači
u sjenu se brzo skrije
pa izađe
namigne mi
pa poskoči
zavodi me
lahorom me zalahori
poškaklja me posred lica
zaradosti
zacvrkuće
pusti šaku lastavica
da mi plesni valcer pletu
i golica i smješka se
zaigrano jutro moje
pa mu hrlim i smijem se
u sneno bilo mu uskočim
i krenemo kako znamo
život zove, poskakuje
propustom ne želim griješit
i vičem mu: jutro hvala!
I tad čujem šapat jutra:
Još malo i ja ću proći
sutra neću biti isto
treba živjet za trenutke
kao dijete, ljudski čisto
sutra bit će drugačije
druge boje ja ću točit
ali ti, dijete moje,
moraš znati, moraš moći
u svako jutro, u svaki dan
s vjerom kročit.
Otok Krk 2019., „Krčke besede“, 1.nagrada na temu „BUĐENJE“