Jelena Stanojčić
Jutra su im ruševine, i glad, i strah.
Jutra su bol koja para utrobu,
Tišće grudi, u njima su oči pustinja
U kojoj umiru snovi.
Projektili ubijaju živote,
Urušavaju temelje katnica.
U njima umiru oči onih
koji zamagljenim pogledima hvataju
Tračak nagnutog neba poslednji put.
***
U oblačnom danu bez sunca
Vučem svoju nevidljivu sjenu,
Ulazim u pukotine uma bezumnih,
Vičem na njih: Prestanite, zabogaǃ
Kazna ima kružnu putanju,
Naći će vas i na zametnutoj adresi.
***
Ispaljene rakete paraju nebo
Do ruba ništavnosti.
Neki se projektili sami navigaju
Do ruba užasa.
Izranjavani dani šire se eterom
Do ruba besmisla.
***
A ti se s gorčinom pitaš
Hoće li ikad sazreti vrijeme
Za napredne putnike kroz prostor,
Za znalce koji neće remetiti sklad planeta,
Za živote koji će znati hodati
Ne gazeći ni tuđu sjenu.
Jelena Stanojčić („Na rubu kalendara“)