piše: Marica Žanetić Malenica
Doručak, palenta s mednom glazurom, upravo je bio pri kraju kad mi je zazvonio mobitel.
– Čuj, učini mi jednu uslugu. Znam da ideš svako jutro na kavu, da imaš ukusa i da ti to neće biti problem – reče mi Darko.
– Sve znaš, samo mi reci kako ti moj dobar ukus može poslužiti – odgovorih spremna da učinim uslugu svojemu dobrom prijatelju, menadžeru marketinga i prodaje u hotelu izvan grada.
– Trebala bi mi složiti jedan lijep, raskošan buket, cijena ne igra, i svojim krasopisom napisati poruku koju ću ti poslati na WhatsApp. Popodne ću doći po njega kad budem išao u hotel pozdraviti grupu gostiju koji će kod nas održati neki seminar, uglavnom su žene.
– Čini se da ima nešto što mi nisi prijavio – provociram ga.
– Ma nije to što misliš, ha-ha-ha.
Premda mi je bilo čudno što buket nisu naručili iz hotela jer zasigurno surađuju s nekom od gradskih cvjećarnica, nisam ga htjela dalje zapitkivati. Otkrit ću već u čemu je kvaka. Na povratku s kave i ćakule u cvjećarnici blizu kuće, u suradnji s maštovitom cvjećaricom, složile smo naočit buket kakav bih rado vidjela i u svojim rukama. Uzela sam i čestitku i napisala: „Za najbolju i najljepšu predavačicu.“
Kad se predvečer javio, sišla sam ispred zgrade i uručila mu raskošan buket u roza nijansama. Bio je zadovoljan viđenim. Priznala sam mu da sam se jedva s njim oprostila, ali uz eure sam dobila i obećanje da ćemo nas dvoje za koji dan popiti kavicu. – A do tada napiši neku drugu priču, ova je tek u začetku – reče, zatrubi i ode.
Darko je rastavljen i još se oporavlja od svih peripetija koje razvod nosi sa sobom. Stoga mu i vjerujem kad kaže da ovo nema veze s njim. Uostalom, njegov profil i ne odgovara naručitelju bukete, nije baš neki teški romantičar.
Već sam bila prežalila onaj divan buket, kojemu nije bilo suđeno da krasi moj stol pa na njemu i nadalje stoji vaza s pijeskom iz kojeg niče pet raznobojnih drvenih tulipana uvezenih iz Nizozemske, kad mi je stigla poruka: – Hoćemo li sutra u 10 u našem kafiću?
Kad je ispijanje kave već bilo uzelo maha moja znatiželja nije više mogla biti nijema.
– Daj reci mi što bi s onim buketom, čiji je sretan pogled počivao na njemu?
– To ti je priča s neočekivanim krajem, barem za mene. Naime, jedan moj poznanik iz Zagreba, profesor na fakultetu u kritičnim muškim godinama, zagledao se, da ne kažem neki drugi izraz, u mlađahnu kolegicu kojoj je bio mentor na doktoratu. Naravno, ona je imala valjan razlog da s njim bude ljubazna i da ga šarmira, ali vjerojatno ništa više od toga, pogotovo nakon što je doktorirala. Iako je ženska udana, profa je pomislio da kod nje ima neke šanse i nastavio je salijetati. Kad je čuo da ide u moj hotel držati neka predavanja odgojiteljicama iz vrtića nazvao me i zamolio da je buket dočeka u sobi. I da joj dam neku najbolju, s pogledom na more. Obećao sam jer je i on meni jednom zgodom bio od pomoći.
– A je li on oženjen?
– Naravno, ima već odraslu djecu, ali čini se da se stari jarac poprilično uspalio, ha-ha-ha. Slušaj dalje. Rekao ja onoj svojoj na recepciji da sobarica odnese buket u sobu na četvrtom katu koja je zapravo apartman s panoramskim pogledom te da tu sobu da predavačici iz Zagreba. Kad je žena došla i pružila joj osobnu ova moja će, ni pet ni šest, nego: ‘Sretan vam rođendan!’ ‘Nije mi rođendan’, reče zatečena žena. ‘Nije vam rođendan?’ ‘Nije mi rođendan, otkud vam to. Molim vas dajte mi ključ od sobe.’ ‘Oprostite’, reče moja mudrica, i uvjerena da to nije ta dadne joj ključ obične sobe na drugom katu s pogledom na dvorište.
– Ta tvoja recepcionarka baš neka srdačna žena, dobro je nije i izljubila, ha-ha-ha…
– Slušaj dalje. Sat poslije nje stigao neki tip i pita u kojoj je sobi gospođa ta i ta i zatraži da mu dadne sobu na istom katu, ako može do njene. Recepcionarka mu ispuni želju čekajući i dalje slavljenicu.
Nakon što sam u kancelariji odgovorio na neke poruke odoh do recepcije da provjerim je li dotična stigla i je li sve u redu kako bih javio poznaniku. Kad sam skužio što je ova moja napravila načisto sam poludio. Nastade frka. Recepcionarka nazove broj njene sobe, ali nje nema. Sine joj da bi mogla biti kod susjeda i nazove njega uz zamolbu da joj kaže, ako je vidi, da se čim prije javi na recepciju. Kad se ova, ne baš počešljana, pojavila na recepciji osobno sam joj se izvinuo zbog nesporazuma i zamolio je da se preseli u sobu na četvrtom katu jer je ta veća i ima pogled na more. Ponudim se da odem s njom po stvari i dopratim je do sobe. Kad je ušla i ugledala buket zastala je iznenađena. ‘Što je ovo’, upita me i uzme ceduljicu s tvojim krasopisom. ‘Stiglo je za vas, to je sve što znam’, rekoh praveći se lud. Nisam to ni izgovorio do kraja kad u sobu za nama uđe onaj njezin frajer. ‘Od koga ti je ovo’, reče ne baš milozvučno. ‘Ne znam, ovo nije za mene, tko zna za koga je, ne piše ime’, pravda se ona. ‘Nemoj ti meni ne znam, ja satima vozim da provedemo noć skupa, a tebi drugi šalje cvijeće’.
Vidim ja zakuhalo se, letjet će perje te se diskretno povučem kako bi se ljubavna svađa mogla slobodno razigrati.
– I… kako je završilo?
– Sutra ujutro sobarica je u košu našla doslovno raščerečeni buket i razderanu poruku. Frajer je rano izjutra napustio hotel. Predavačica, „najbolja i najljepša“, doručkovala je sama lica zamišljena i s podočnjacima. Poznaniku sam javio da nije prošlo baš najbolje. Ostalo će mu, vjerojatno, ona reći.
– Šteta onog krasnog buketa… – rekoh i nastavismo ćakulati o nekim drugim stvarima.