Sven Adam Ewin
Uprkos svemu, što sam samlji,
Sve je više ljubavi moje*.
Što teže hodam, što sam hramlji,
To me se brži više boje.
.
Što sam više ljudima sličan,
To mi se ljudi više čude.
A što sam više neobičan,
To sam više sličan na ljude.
Kad hoću da me drugi čuju,
Ja onda pričam sve to tišlje.
A što me više umanjuju,
Ja rastem višlje, višlje, višlje.
I kad sam ništa, onda sve sam.
I nikad nisam to što jesam.
(* stih pjesnika Vlaste Mladenovića)